Put Milene Damjanović (32), iz male pomoravske opštine Varvarin, nadomak Kruševca, do sveta opere i koncertnih podijuma, potvrđuje da talenat, rad i upornost mogu da prevaziđu sve granice. Ova mlada operska pevačica glasom i umetničkim izrazom gradi karijeru koja privlači pažnju publike i stručne javnosti, ostajući istovremeno verna vrednostima na kojima je odrasla.

U razgovoru za naš portal Milena govori o tome koliko su u umetničkom pozivu značajni disciplina i odricanje, o inspiraciji koju pronalazi u muzici te o planovima za budućnost. Otkriva kako izgleda život mladog umetnika, zašto su izvođaštvo i pedagogija neraskidivo povezani i zbog čega je scena mesto na kojem se ostvaruje najčistija komunikacija umetnika i publike.

*Kada ste shvatili da će muzika biti Vaš životni poziv i kako pamtite svoje prve muzičke korake?

– Svest o muzičkom daru javila se rano. Kao dete sam instinktivno imitirala pevače, različite zvukove iz okruženja i pevala prateće glasove. Učestvovala sam na svim školskim manifestacijama i već tada sam bila prilično zahtevna kako prema sebi, tako prema drugima. Bez pardona sam reagovala na svaku intonativnu nepreciznost i ispravljala vršnjake. Danas taj perfekcionizam kanališem na zreliji način. Ova umetnička putanja kojom koračam je u potpunosti prirodna, mada, nije mi bilo ni na kraj pameti da ću se baviti operskim pevanjem. Neizmerno sam zahvalna roditeljima na ogromnoj podršci, kao i pofesorima koji su prepoznali i usmerili moj potencijal.

*Završili ste i klavir i solo pevanje. Koliko Vam je poznavanje oba pomoglo u umetničkom razvoju?

– Završila sam nižu muzičku školu za klavir, ali me je taj instrument pratio i kasnije. Tokom osnovnih studija osvojila sam prva mesta na takmičenjima iz komplementarnog klavira u Novom Sadu i Nišu, što mi je potvrdilo važnost tog segmenta obrazovanja. Za svakog muzičara je krucijalno da vlada bar jednim instrumentom. Na primer, klavir nam širi muzičke horizonte, pomaže u analizi partitura i bržem savladavanju repertoara. U suprotnom, muzičar ostaje uskraćen, što u profesionalnom svetu može predstavljati ozbiljan hendikep.

Milena Damjanović je dobitnica nagrade UMUS-a za najuspešnijeg mladog umetnika u 2023. godini FOTO: Privatna arhiva

*Tokom školovanja osvojili ste brojne brojne nagrade. Koje takmičenje ili priznanje Vam je ostalo u posebno lepom sećanju? Zašto?

– Svako takmičenje i priznanje nosi specifičnu energiju i priča je za sebe, pa je teško izdvojiti samo jedno. Bila sam laureat na raznim takmičenjima kao što su: internacionalno takmičenje Radmila Bakočević, međunarodno takmičenje Lazar Jovanović, međunarodno takmičenje Nikola Cvejić itd. Ipak, ako moram da biram skorašnji trenutak, to je prestižna nagrada revije Muzika klasika, koju sam primila pre manje od mesec dana. Bila sam pozitivno iznenađena kada sam videla svoje ime među dobitnicima. To priznanje sam dobila za izvođenje jednosatnog kompleksnog ciklusa pesama Juga Markovića „Pesme za tebe i mene“. Posebno mi je drago što je i kompozitor dobio istu nagradu za to delo, čime je naš zajednički umetnički rad zaokružen na najlepši način. Pored ove nagrade, spomenula bih i nagradu UMUS-a za najuspešnijeg mladog umetnika u 2023. godini. Za mene su nagrade „vetar u jedra” i znak da treba da nastavim istom putanjom.

*Bili ste đak generacije Muzičke škole „Stevan Hristić“. Koliko je školovanje u Kruševcu uticalo na Vaš dalji profesionalni put?

– Školovanje u Kruševcu pamtim po divnim profesorima, društvu, takmičenjima i nastupima. Nivo stručnosti i posvećenosti profesora u muzičkoj školi je visok. Usadili su mi bazične profesionalne postulate i dali mi neophodne temelje za dalji razvoj. Na tom znanju, ali i na njihovom neizmernom strpljenju sam im veoma zahvalna. Želim da pozdravim sve profesore, a posebno profesorke Milicu Vukelić i Irinu Miljković, koje su direktno uticale na mene da upišem srednju muzičku školu i bez njih, ne bih bila tu gde jesam.

*Kako izgleda studiranje na Fakultetu muzičke umetnosti i koliko je rad sa profesorkom Violetom Pančetović Radaković oblikovao Vaš umetnički izraz?

– Rad sa profesorkom Violetom Pančetović Radaković obeležio je moje umetničko sazrevanje. Ono što najviše cenim kod nje je to što mi je pružila potpunu slobodu u odabiru repertoara za ispite i takmičenja, prepoznajući moj senzibilitet. S obzirom na to da sam natursänger (glas mi je prirodno postavljen), profesorka nije imala mnogo posla kada je reč o samoj tehnici pevanja. Brzo sam napredovala i nakon toliko godina uspešne saradnje i dalje sam u njenoj klasi na doktorskim studijama, koje se polako privode kraju. Radujem se predstojećoj odbrani doktorskog-umetničkog projekta.

*Nastupali ste kao solista na brojnim koncertima i festivalima. Da li imate nastup koji biste izdvojili kao najemotivniji ili najzahtevniji?

– Svaka scena donosi novu vrstu odgovornosti i emocije, pa izbegavam da gradiram nastupe. Nedavno sam održala solističke koncerte u Gvarnerijusu u Beogradu i u Kulturnom centru Pančeva pod nazivom Jedno srce, dva sveta (一心二世界), koji za mene imaju duboku ličnu i

umetničku vrednost. Na repertoaru su se našle kineske i srpske pesme. S obzirom na to da sam radila kao profesor solo pevanja na Džeđang Konzervatorijumu u Kini, duboko sam zavolela njihovu tradiciju i kulturu. Ovim konceptom želela sam da iskažem poštovanje prema toj zemlji i da kroz muziku, kao univerzalni jezik, izgradim svojevrsni kulturni most između dva naroda. Pored toga, spomenula bih ostvarenje u ulozi Rozine iz opere „Seviljski berberin“ koju sam izvela u Narodnom pozorištu, Metele iz operete „Pariski život“ u Operi i teatru Madlenianum, Martinele u dramskoj predstavi Feliks Darka Bajića u Zvezdara teatru itd. Nastupala sam na brojnim festivalima: BEMUS, BELEF, Rostrum, FESTUM, Mokranjčevi dani, Meta World Festival, Operosa, Koma itd. Održala sam solističke koncerte u Zadužbini Ilije Kolarca, Skupštini grada Beograda, Gvarnerijusu, SANU (Srpska akademija nauka i umetnosti), galeriji Progres i  nastupala u Kini, Austriji, Italiji, Rusiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Severnoj Makedoniji. Nagradu UMUS-a doneo mi je solistički koncert koji sam osmislila i planirala još tokom boravka u Kini. Izvela sam dva zahtevna ciklusa pesama Riharda Vagnera Wesendonck Lieder i Riharda Štrausa Vier letzte Lieder i jedva čekam da se ponovo vratim tom repertoaru.

Milena Damjanović je nastupala na operskim scenama širom sveta FOTO: Privatna arhiva

*Koliko je danas mladim muzičarima teško da pronađu svoj prostor i publiku u svetu ozbiljne muzike?

– Pronalaženje publike danas ima drugačiju dinamiku nego ranije, pre svega zahvaljujući društvenim mrežama koje omogućavaju direktnu promociju i globalnu vidljivost. Međutim, hiperprodukcija i agresivan marketing neretko u prvi plan lansiraju mediokritete na uštrb istinskog kvaliteta. Naravno, svaka čast izuzecima. U tom smislu, pravila više ne postoje, opstanak na sceni ozbiljne muzike zahteva jednaku količinu umetničkog integriteta i menadžerske snalažljivosti.

*Šta za Vas predstavlja belkanto i koliko je važno negovati klasičnu umetnost među mladim generacijama?

– Belkanto je ultimativni ideal vokalne estetike i apsolutni aksiom muzičke prefinjenosti. S obzirom na to da moje umetničko delovanje obuhvata stilski pluralizam i interpretaciju muzike iz različitih žanrova, tvrdim da je opersko pevanje jedno od najkompleksnijih u kojem je imperativ projektovanje glasa preko orkestra bez narušavanja plemenitosti tona i ekspresije. Belkanto nas uči balansu, da tehnička superiornost ostane u službi čiste estetike i duboke umetničke istine. Negovanjem tradicije i nasleđa ne čuvamo samo istoriju, već se trudimo da u mladima probudimo sposobnost da prepoznaju autentičnost i večnu lepotu ljudskog izraza u njegovom najčistijem obliku ‒ muzici i pevanju.

*Koliko su disciplina, odricanje i svakodnevni rad važni za uspeh jednog umetnika?

– Odricanje i disciplina su dva najjača ,,krila” za postizanje vrhunskih rezultata. Igor Stravinski je lepo rekao da što više ograničenja čovek sebi nameće, to se više oslobađa, a proizvoljnost tih ograničenja služi samo za postizanje preciznosti u procesu realizacije. Ukoliko želite dobru formu, morate da trenirate. Ukoliko želite odmoran glas, morate žrtvovati društveni život zarad sna. Pravila su tu da bi nas oslobodila, a ne zarobila. Kada ljudi to budu shvatili, biće im mnogo lakše.

*Koji su Vaši planovi  za budućnost, da li sebe više vidite na koncertnoj sceni, u pedagoškom radu ili možda u oba?

– Nastojim da živim i radim spontano u skladu sa datim okolnostima. Izvođaštvo i pedagogija su neraskidivi i međusobno se nadopunjuju. Kroz proces prenošenja znanja, mi zapravo neprestano preispitujemo i sopstvenu tehniku i otkrivamo neke nove dimenzije. Sa druge strane, scena nudi apsolutnu slobodu izraza i onu najčistiju, direktnu komunikaciju sa publikom. Izvođaštvo je, zbog moje dinamične prirode, trenutno na prvom mestu, ali pedagogija mi je doslovno u krvi. Potičem iz takve porodice u kojoj su majka i dve sestre od strica i tetke profesorke srpskog jezika i književnosti, tata profesor harmonike, a tetka učiteljica. Odrastajući u takvom okruženju, rano sam shvatila da je prenošenje znanja uzvišen poziv. Prema tome, u budućnosti sebe vidim na oba koloseka, možda malo više na sceni.

Izvor: KruševacPRESS