Za meštane Stalaća i susednih sela Trubarevo, Mojsinje i Braljina, ambulanta u tom naseljenom mestu često je samo zgrada pred kojom „poljube vrata“. Dok uprava Doma zdravlja u Ćićevcu manjak lekara pravda sistemskim problemima, pacijenti u poznim godinama prinuđeni su da biraju – ili  privatni prevoz do Ćićevca, ili odlaganje lečenja uz nadu da im hitna pomoć neće zatrebati.

Iako ambulanta u Stalaću formalno radi u okviru Doma zdravlja Ćićevac,u praksi ova zdravstvena stanica nema kontinuiran rad i stalnog lekara. Kako navode meštani tog naseljenog mesta, ključni problem nije u zgradi, opremi ili formalnom statusu ustanove, već u tome što često moraju da putuju u Ćićevac čak i zbog osnovnih pregleda ili recepata, što za stare i bolesne predstavlja ozbiljan fizički napor ali i finansijski problem.

Nema doktora a nema ni saniteta 

Milorad Dimić (83) i Nadica Dimić (85) kažu da je odlazak kod lekara postao  komplikovan i neizvestan proces, jer zahteva organizaciju prevoza i pomoć drugih ljudi.

-Nije lako. Idemo tamo – ovamo, mahom do Ćićevca. Ja srećom imam muža koji sve to obavlja pa sam sa te strane slobodna, ali neko ima kola, neko nema, dosta je komplikovano u odnosu na mogućnosti pojedinca. Onaj koji nema čime da ode, on i ne ide, već čeka kada neko može da ga odvede ili čeka kada neko bude bio u ambulanti u Stalaću.

Ukazuju i na problem stomatološke zaštite i nedostatka sanitetskog prevoza, objašnjavajući da mnogi stariji ljudi nemaju finansijske mogućnosti za privatne usluge.

-Za zubnog lekara mora da se ide privatno, a ljudi nemaju novac. Ni saniteta nema kad treba. Pogotovo je teško ovima iz udaljenijih sela kao što su Trubarevo, Mojsinje ili Braljina, jer moraju da dolaze vozom. Retko ima vozova, pa moraju da žure i često mole da ih puste preko reda kada dođu kod lekara- objašnjavaju oni.

Slična iskustva iznose Ratko  (82) i Dušica Savić (78), koji se sećaju vremena kada je zdravstvena zaštita u Stalaću bila znatno dostupnija. Navode da je nekada postojala razvijenija mreža usluga i da je ambulanta imala više lekara, stomatologa i laboratoriju, dok danas veliki deo tih usluga više ne postoji. Najteže je, kako kažu, za hronične bolesnike:

-Trenutno primam terapiju i kada sam čula da moram svakog meseca da idem da mi doktor da recept, pao mi je mrak na oči. Teško nam pada ovo jer smo na teret drugima da nas voze, snalazimo se za prevoz. Kao onkološkom pacijentu teško mi padaju sve analize, a ovo je dodatni teret kada znam da moram za sve da idem u Ćićevac, čak i po recept za lek– kaže Dušica.

Dodaje da je zbog ovakve situacije više puta odlagala odlazak kod lekara, što joj je direktno uticalo na zdravlje:

–Više puta sam odložila odlazak kod lekara. Pijem brufen i druge lekove dok se ne snađem da odem, samo da ne maltretiram nikog da me vozi.

Posebno mesto u svakodnevnom životu meštana zauzima apoteka koja se nalazi u sklopu ambulante u Stalaću, ali posluje kao privatna i radi svakog dana pre podne.

Pacijentima iz Stalaća najteže pada odlazak u Ćićevac FOTO: A. Paunović

Farmaceutkinja kao doktorka 

Za mnoge građane i građanke, Milica Živković, farmaceutkinja koja radi u toj apoteci, postala je najpouzdanija i najdostupnija zdravstvena podrška jer je često, kako objašnjavaju,  jedina osoba iz zdravstvenog sistema koja je stalno prisutna u mestu.

Građani gotovo jednoglasno ističu da se upravo na nju oslanjaju kada nema lekara, što se, prema njihovim rečima, dešava često.

-Milica je za nas lekar. Više je poštujemo od lekara. Uvek posavetuje oko leka, naruči ako nešto fali, poznaje celo selo, sve babe i dede i pomaže svima- kaže Nadica.

Slična iskustva iznose i drugi meštani, naglašavajući da im je ova farmaceutkinja dostupna svakog dana i da izlazi u susret i kada to nije formalno njena obaveza.

-Ona nam najviše pomaže od svih, donosi nam i kući lekove. Nju uvek možemo da pozovemo, uvek nam odgovori. Da nam ona nije, ne znam šta bismo radili- ističe Dušica.

Građani/ke ukazuju i na činjenicu da ambulanta, iako je u dobrom stanju i nema potrebe za dodatnim ulaganjima,  ipak ne radi onako kako je ranije radila. Navode da se lekar često menja, da dolaze različiti doktori iz Ćićevca i da ne postoji kontinuitet u radu, što otežava praćenje zdravstvenog stanja pacijenata. Takođe ističu da u hitnim situacijama sanitetsko vozilo nije uvek dostupno, što dodatno povećava osećaj nesigurnosti među starijim stanovništvom.

Dom zdravlja Ćićevac, u zvaničnom dopisu  navodi da institucija „vidi stanje na terenu“. Doktorka  Marija Marković, direktorkaa te ustanove, kaže se da ambulanta ima organizovan rad, ali u ograničenom obimu.

Podseća da ambulanta u Stalaću radi utorkom i petkom, da je radno vreme od 7 do 15 časova, da je  dostupnost lekara ograničena na dva dana nedeljno, te da ambulanta nema stalno zaposlenog lekara, već se rad organizuje u skladu sa raspoloživim kadrom.

Prema njenim rečima, postoje i periodi kada ambulanta ne radi uopšte, i to državnim praznikom, kada se koriste godišnji odmori i kada je povećan obim posla u Domu zdravlja Ćićevac i nije moguće organizovati rad lekara u ambulanti u Stalaću.

Nema kadrova za ambulante u selima 

Kao razloge za ovakav režim rada, direktorka  navodi nedostatak kadra:

-Ambulanta Stalać godinama radi dva puta nedeljno, zbog smanjenog kadra lekara i povećanog obima rada u Domu zdravlja Ćićevac, koji radi 24 časa. U planu je uvođenje redovnog rada ambulante, čim se stekne dovoljan broj lekara. Potrebe starijih pacijenata rešavaju se kroz patronažnu službu i hitnu medicinsku pomoć inikome nije uskraćen hitan pregled kao i bilo kakva medicinska usluga- tvrdi ona.

Međutim, iskustva stanovnika Stalaća ukazuju da je realnost znatno drugačija od formalnih objašnjenja. Građani navode i da se često dešava da lekar ne dođe ni u dane kada je predviđen rad ambulante, bez prethodnog obaveštenja, i da ambulanta radi jednom nedeljno i to petkom. U takvim situacijama ljudi dolaze pred zatvorena vrata i vraćaju se kući bez pregleda, što dodatno produbljuje osećaj nesigurnosti i nepoverenja u sistem.

Uprkos tome što institucije tvrde da sistem funkcioniše i da je zdravstvena zaštita dostupna svima pod jednakim uslovima, svakodnevna iskustva stanovnika Stalaća pokazuju da postoji značajan jaz između formalnih pravila i stvarne dostupnosti usluga.

Ambulanta formalno postoji, ali bez stalnog lekara i bez kontinuiteta rada, ona za mnoge građane ne predstavlja realnu zdravstvenu podršku. Ovo nije samo pitanje stanovnika Stalaća, več i građana koji dolaze i iz drugih mesta poput Trubareva, Mojsinja, Braljine, Grad Stalaća,…

Zbog toga, pitanje rada ambulante u Stalaću nije samo pitanje organizacije zdravstvene službe, već pitanje osnovnog prava na dostupnu zdravstvenu zaštitu. Građani ne traže privilegije, već minimum sigurnosti. Da znaju da će lekar biti prisutan kada im zatreba i da neće morati da biraju između zdravlja i mogućnosti da do njega stignu.

Tekst i foto: Aleksandra Paunović

Izvor: KruševacPRESS