Sa o Roma babo, a bakren chinen
A me, chorro, dural beshava
Romano dive, amaro dive
Amaro dive, Ederlezi…

E devado babo, amenge bakro
Sa o Roma babo, e bakren chinen…

Pre nego što sam prohodala i naučila da obrišem nos znala sam ovu pesmu. Naučio me je Ahmet, komšija sa ćoška, iz radničih baraka, koji je po mene slao svoju ženu i sinove, jedva starije od mene, svečano obučene, krupnooke i ozbiljne k’o na sud da idu… Nataša, majka njihova, šuškala je svilenim podsuknjama, puna nakita i prelepa, ulazila je u našu kuću s veseljem na licu, i svi smo, kao i obično, čekali da najstariji, Avdija, kaže:

“Poslao babo da nam u našu kuću učinite čast i da nam čaje date da je vodimo na Ederleze.”

Čaje sam bila ja. Cupkala sam celog tog dana i vukla majku za suknju da mi kaže da sam najlepše Ciganče koje je ikad videla.

Ona je uvek imala neka važna posla, uključujući u to i svadju oko toga šta ću da obučem, jer je ona htela da navuče na mene belu uštirkanu haljinu sa bubamarom, “tako se ide u goste, svečano obučen”, a ja sam htela da “šuštim” kad hodam i igram kao Nataša.

Otac se smejao, kupio mi jedne godine daire na vašaru, šareni prsluk sa tokicama i ukrasima, i one lažne dukate što se na kosu stavljaju.

Onu suknju što “šuška” sašila mi baka, i dok sam veselo cičala i okretala se u njoj samo je šaputala: “Ova smirišta naći neće, duša joj je čergarska…”

Davno pre nego sam naučila da je Đurđevdan hrišćanski praznik, da Svetog Đorđa slave i poštuju pravoslavni, po pravilima i običajima, ja sam slavila Ederleze, festival proleća, koji je uvek počinjao veče pred šesti maj, divnim i čudnim običajima, i trajao danima. Za one koji ga nisu razumeli i u njemu učestvovali bilo je čudno.

Za mene, čaje od pet godina, sve je bilo i ostalo veličanstveno, uzbudljivo i savršeno jasno.

Jer Ederleze označava početak leta, donosi sreću, napredak, ljubav i bogatstvo…tako mi rekli. Poverovala sam. I danas u to verujem.

Od Ahmeta i njegovih ukućana naučila sam da i oni poste: dok ne počne Ederleze nije se jelo meso ni sir, nije se pilo mleko…

Tog jutra kupovao je čika Ahmet ovcu, jagnje, kako je kad imao para…nekad i dve, za onu familiju koja nije imala. Tako se radilo. Tako je moralo. Tako treba.

“Nekad neću ni ja imati, čaje, pa će pomoći dobri Bog i dobri ljudi…”

Radovala sam se tom danu. Jedino mi žao bilo što nisam išla sa Natašom u trave. Da skupljamo vrbovo pruće, tek procvetale trešnjine grane, lozu, zdravac, zelene grančice iz šume i poljsko cveće…daleko je to bilo za mene da hodam. Ali sam svake godine, isplaženog jezika koji je označavao punu koncentraciju, sedela sa njom na jastucima na podu veče pred Đurđevdan i plela venčiće, krunice od trava i cveća, ukrase za kuću, vrata, kapije…

”Da bude zdravlja, roda i berićeta” govorila je Nataša, dok je u bakarni lonac do pola napunjen vodom “sa tri izvora” stavljala trave i biljke koje su divno mrisale…

U njima smo se posle svi “kupali”…više je, doduše, to bilo polivanje lončetom vode po glavi, gde ćeš u gradu korito da iznosiš u dvorište, radi zdravlja, sreće, napretka.

Posle ponoći išli smo svi zajedno u Cigan Malu. Išao je i moj otac, poštovanja i veselja radi. Oni retki koji su držali do običaja za Ederleze su išli na noćno kupanje u reci, ritualno pročišćenje, bez kog u narednoj godini nema zdravlja i sreće, verovalo se i govorilo.

Tada sam Nataši davala Uskršnja jaja ofarbana u crveno, i, iako mi je tata dozvoljavao da samo bosim nogama zakoračim u vodu, ja sam se smejala i radovala gledajući ljude i decu osvetljene plamenovima nekoliko logorskih vatri kako se u travama i vodi kupaju u još uvek hladnoj reci i darovano Uskršnje jaje razbijaju kucanjem o glavu, izgovarajući molitve za sreću i napredak.

Dođemo “kući”, čika Ahmet zapali vatricu u dvorištu, proba se mleko prvi put posle posta…deci sutlijaš…

Jagnje, tek pečeno, podeli se: bolja polovina deli se porodici, prijateljima, komšijama, i kao dar za žive i kao spomen za umrle… ostalo se postavlja na trpezu, za ukućane i goste, uz rakiju i vino, mladi luk i so, vruću pogaču.

A onda…nikad nisam upamtila ko prvi započne priču, zapodene šalu, zapeva, zaigra…ne sećam se…davno je bilo…

Venčić od cveća na glavi i suknja koja “šuška”…

Veseli ritmovi tužnih pesama od kojih osećaš da će ti srce prepući…

Ljudi, samo ljudi koji se raduju lepoti života.

Lepoti svakog novog dana.

Znajući da cene svaki tren u kom su živi.

Ljudi koji slave Đurđevdan.

Praznuju dolazeće leto.

Ederleze.

“Srećni i zdravi hodili,

venčić od cveća ispleli,

zdravac na glavi nosili,

grab na kapiju kačili,

da se momci grabe,

za devojke, ne za babe…”

Tako mi je nekih davnih godina pevala Nataša kačeći mi krunicu od mirisnih trava na glavu…

Tako i ja želim vama.

Srećno vam leto prijatelji…

*tekst originalno objavljen na sajtu 365 lepih dana, koji više ne postoji. Kao ni ti lepi dani.

tekst preuzet sa: http://shaputalica.rs/ederlezi/