Car Dioklecijan poseti jednom grad Nikomidiju sa zlim umišljajem, da tu potpuno istrebi hrišćane. Pa kada poče bezdušno istraživati i mučiti hrišćane, pojavi se pred njim sveti Anikita, jedan od gradonačalnika, i derznoveno ispovedi pred carem svoju veru u Hrista Gospoda, Boga vaploćenog u telu radi našeg spasenja. Uz to još Anikita izobliči idole kao gluvo i nemo kamenje, kojima klanjati se nedostojno je razumna čoveka. Razjaren car naredi, te mu jezik odsekoše. No Anikita silom Božjom i dalje govoraše. Tad pustiše lava na njega, no lav se umiljavaše oko njega. U tom času Herkulov hram pade. Fotije, srodnik Anikitin, videći udesa i trpljenja Nikitina, poljubi Nikitu, objavi sebe za hrišćanina i doviknu caru: „O idolopokloniče, postidi se, bogovi su tvoji ništavila!” Car naredi, da ga odmah mačem poseku. No dželat, dignuvši ruku na Fotija svetog, sam sebe udari mačem i umre. Posle dugih muka baciše ih obojicu u tamnicu, gde tamnovahu tri godine. Tada ih izvedoše, zažariše ogromnu peć i baciše u oganj. Mnogi drugi hrišćani, ljudi, žene i deca svojevoljno uđoše s njima u oganj. I iz ognja ču se molitva hrišćana, kojom blagodarahu Bogu za smrt mučeničku. Postradaše svi oko 305. godine. Sveti Nikita i Fotije prizivaju se u molitvama pri jeleosvećenju i vodoosvećenju.