Кada zlobni Jevreji kamenjem ubiše svetog Stefana, ostaviše telo njegovo da ga psi izedu. No drukčije htede Promisao Božja. Telo mučenikovo ležaše na otvorenom mestu pod gradom noć i dva dana, a druge noći dođe Gamalil, učitelj Pavlov i potajni učenik Hristov, uze telo, odnese ga u Кafargamalu na svoje imanje, i tu ga česno pogrebe u jednoj pećini. U istu pećinu sahrani Gamalil i svoga prijatelja Nikodima, koji plačući nad grobom Stefanovim umre. Tu sahrani Gamalil i svoga krštenoga sina Aviva. I prema svome zaveštanju i sam Gamalil tu beše sahranjen. Od toga vremena prošli su vekovi, i niko od živih nije znao, gde je sahranjeno telo svetoga Stefana. No 415. godine, za vreme jerusalimskog patrijarha Jovana, javi se Gamalil tri puta u snu svešteniku kafargamalskom Lukijanu, i potanko mu opriča sve o sahrani svih pomenutih ukazujući tačno mesto njihovih zaboravljenih grobova. Uzbuđen od toga sna, Lukijan javi patrijarhu, i s blagoslovom patrijarhovim ode s ljudima i otkopa četiri groba. Gamalil mu beše već u snu rekao, koje je čiji grob. Silni miris blagouhani ispuni svu pećinu od moštiju svetiteljskih. Tada mošti svetog Stefana behu svečano prenete na Sion i tu česno sahranjene, a mošti ostalih iznesene na jedno brdo više pećine, i tu u jednoj crkvi položene. Mnoga isceljenja bolesnika dogodiše se toga dana od moštiju svetog Stefana. Docnije te mošti behu prenete u Carigrad. Tako Gospod uvenča mnogom slavom onoga koji prvi za Njagovo ime krv svoju proli.