Aleksandar Milutinović je kardiohirurg i ekološki aktivista koji u svom rodnom Brusu često organizuje akcije čišćenja reka i priobalja.

Nakon tridesetak volonterskih akcija i preko 3.000 džakova prikupljenog smeća, kaže da je želja da sačuva prirodu i reku pored koje je odrastao, sada još snažnija.

Prvu akciju Aleksandar je sproveo sam, u proleće 2017. godine.

“Budakom sam tada očistio travu na uređenoj obali. Bio je tu jedan komšija, Deljanin se preziva, preko puta je pecao i sećam se da mi je rekao “Svaka čast, ali nema od toga ništa”. Dosta je bio u pravu, a malo i nije”, priseća se ovaj mladi lekar.

PRIKUPILI 3.000 DŽAKOVA SMEĆA

Na drugoj akciji koja se, kako objašnjava, formalno vodi kao prva, pridružio mu se školski drug Bojan Živančević, profesor fizičke kulture u gimnaziji u Brusu.

Aleksandru Milutinoviću u čišćenju najčešće pomažu rođaci i prijatelji FOTO: Privatna arhiva

“Od tada do danas organizovali smo preko 30 akcija i sakupili više od 3.000 džakova smeća. U međuvremenu smo dobili “pojačanje”. Desetak nas je na svakoj akciji, četvoro, petoro stalnih, ostali se smenjuju. Uvek je tu moj otac Veroljub, profesor fizike u penziji, Žarko Arsić, zaposlen na skijalištima na Kopaoniku, Novak Kovačević, psiholog u Centru za socijalni rad u Brusu. Tu je i akademska slikarka Biljana Cincarević koja je poreklom iz bruskog kraja i ljude iz prestonice povremeno uključuje u naše akcije. Doprinos su dali i Miloš Đorđević, doktor fizičkih nauka, kardiohirurg Igor Živković, saobraćajni inžinjer Vićasko Toman, Tomislav Petrović i njegova ćerka Magdalena iz Majdeva, Ivica Vrekić iz Brusa i Nenad Ilić iz Radunja, Slavoljub Ivanović iz Gočmanaca…”, nabraja Aleksandar.

Ova ekološka družina, na početku je akciju započinjala od ušća Graševke u reku Rasinu, čisteći deo od Brusa do Ribara, a deo od ušća do bruske brane na Rasini.

“Onda smo krenuli u Graševku i posle par akcija odlučili da idemo od izvora naniže, da nas ne zasipa staro smeće. Nažalost, na ulazu u selo Brzeće smo već dve godine, nekih 800 do 1.000 metara ne možemo nikako da dovedemo do nule, tu je na jedan metar džak smeća”.

Aleksandar kaže da ljudi bacaju sve i svašta, te da bi neka ažurna služba, po smeću koje se tu zatekne, tačno mogla da identifikuje iz koje kuće ono dolazi.

“Nalazili smo skije, rendgen snimke, otpad iz poljoprivrede, odela, cipele, bukvalno sve što postoji. Obično nas desetak prikupi od 60 do 100 džakova, zavisno od terena i pristupačnosti”.

SELA BEZ KONTEJNERA – REKE PUNE ĐUBRETA

Naš sagovornik ističe da trud koji on i njegovi prijatelji ulažu kako bi očuvali reke daje određene rezulate, ali i da sve to još uvek nije dovoljno.

Na akcije čišćenja dolaze i volonteri iz Beograda FOTO: Privatna arhiva

“Neki delovi su čistiji, neki isti, neki još gori. Ima puno smeća svuda uz obale i svaka veća voda smeće spušta naniže, pa i u očišćene delove. Ipak, drugi način sem pešačkog sakupljanja i vađenje smeća metar po metar ne postoji”.

Akcije najčešće traju oko četiri sata, nakon čega uvek sledi druženje i razmena utisaka:

“Ručamo zajedno i tu je bilo pomoći povremene od lokalnih kafedžija- „Kljunac”, „Promaja” i „Koliba”. Osećaj je divan i tokom rada i posle toga. Ima ljudi iz Beograda koji dolaze na akcije i kažu da im toliko prijaju za dušu, da sada iz „sebičnih” razloga dolaze da čiste”.

Aleksandar napominje da se dosta volontera tokom prethodnih pet godina uključivalo u akcije ,ali da su okosnica i dalje njegova porodica, nešto dobrih ljudi i kumova.

“Okupilo se jezgro ali još uvek je ovo priča ispred našeg vremena i interesovanja. Sve više dobija na značaju, ali država se i dalje ne bavi sistemski ovim problemom. Da bi bilo efekta, pored odnosa nagrada i kazni, treba omogućiti kvalitetne uslove za odlaganje smeća i službe koje će ići do svakog pojedinca. Smeće koje svi vidimo često je višedecenijska nebriga. Mnoga sela nisu do pre sedam, osam godina imala nikakve kontejnere. To naravno nije opravdanje, ali jeste olakšanje za svakog sa manjkom svesti, savesti ali i snage, jer je mnogo starih ljudi koji ne mogu da idu kilometrima do centra sela kako bi odložili smeće”.

POJEDINCI NE MOGU DA REŠE SISTEMSKI PROBLEM

Govoreći o saradnji sa JKP Rasina iz Brusa, Aleksandar kaže da oni uglavnom pokupe prikupljeno smeće, ponekad daju džakove i rukavice:

Nesavesni građani u reke bacaju raznovrstan otpad, od skija do plastike FOTO: Privatna arhiva

„Pre šest godina, 2017. godine, su nam pomogli i štampanjem majica za učesnike. Imamo korektnu saradnju sa njima, u domenu kako oni razumeju svoje učešće. Mišljenja sam da značaj svega ovoga, kao i većina naroda, ne shvataju na pravi način, ali bar ažurno pokupe smeće, iako im je to neka vrsta dodatnog posla i verujem da nisu srećni zbog toga“, smatra Aleksandar.

Na pitanje koliko pojedinac može da doprinese u očuvanju prirode, naš sagovornik odgovara sa “malo, nimalo i puno”:

“Malo, jer pojedinac ne može da reši višedecenijsku nebrigu, ali to ipak nije razlog da ništa ne radi i da priča „zemlja Srbija”, „naša posla”, „ništa to bez kazne”, „ja baš volim te akcije ali ne stižem”. Puno, u smislu da svako od nas treba i može da da lični doprinos u očuvanju prirode, koliki kog on bio. I nimalo, jer svest jednog naroda ne čine svetli izuzeci, već prosek koji je sistemski i sistematski zapušten i prepušten stihiji.”

Aleksandar je u Brusu živeo do svoje 19. godine, studirao je u Beogradu, gde danas živi i radi. Završio je magisterijum i specijalizaciju iz kardiohirurgije. Ekološki je aktivista, u slobodno vreme voli i da svira harmoniku, trenutno uči da peva uz gusle. Volonterski rad čini ga srećnim, posebno zato što je usmeren na njegov rodni kraj i mesta koja su obeležila njegovo detinjstvo.
Milutinović je osmislio i memorijalnu šetnju pod nazivom “Bruski marš”:

“To je šetnja koja neguje sećanje na stradale pretke potkopaoničkog kraja od folkdojčerske SS divizije “Princ Eugen” oktobra 1942.godine. Tu šetnju najviše vole deca jer pešačimo dvadeset kilometara kroz lepe krajeve, što je mladima svojevrstan test i međusobno takmičenje”.

Izvor: KruševacPRESS