Video nadzor i korišćenje sistema za automatsko prepoznavanje lica postaju sve popularniji načini za održavanje bezbednosti u javnim prostorima, kao i u privatnim kompanijama. Međutim, takva tehnologija takođe predstavlja potencijalne probleme sa privatnošću.

Automatsko prepoznavanje lica omogućava kompjuterima da prepoznaju i identifikuju osobe na osnovu slika ili video snimaka. Ova tehnologija se koristi u mnogim različitim kontekstima, uključujući video nadzor javnih prostora, pregledavanje putničkih pasoša na aerodromima i kontrolu pristupa u zgradama.

Jedan od glavnih problema sa automatskim prepoznavanjem lica je pitanje privatnosti. Sistemi za automatsko prepoznavanje lica mogu se koristiti za praćenje i prisluškivanje građana bez njihovog znanja ili saglasnosti. Osim toga, podaci o licima koji se skupljaju mogu se koristiti za ciljane oglase, profiliranje ili čak diskriminaciju.

Drugi problem je tačnost automatskog prepoznavanja lica. Sistemi za automatsko prepoznavanje lica su još uvek daleko od savršenstva i mogu pogrešno identifikovati ljude, što može imati negativne posledice za one koji su pogrešno identifikovani. Na primer, neko ko je pogrešno identifikovan kao kriminalac može biti uhapšen ili ispitivan od strane policije, što može imati trajne posledice na njihov život.

Još jedan problem sa automatskim prepoznavanjem lica je pitanje zaštite podataka. Sistemi za automatsko prepoznavanje lica skupljaju i čuvaju velike količine podataka o licima, što predstavlja potencijalnu meta za hakere i kriminalce. Osim toga, postoji opasnost od zloupotrebe podataka od strane kompanija ili državnih organa.

S obzirom na ove potencijalne probleme, važno je da se razviju jasna pravila i regulativa o upotrebi automatskog prepoznavanja lica, kao i da se osigura da se podaci o licima čuvaju na siguran i transparentan način. To podrazumeva jasno definisana pravila o tome kako se podaci o licima mogu koristiti, kao i mehanizme za praćenje i kontrolu upotrebe tih podataka.

Neophodno je da evropska regulativa zabrani korišćenje biometrijskog nadzora, bez pravljanja izuzetaka, zaključci su jednog od panela koji su se u Srbiji bavili ovim temama.

Masovni nadzor ne odnosi se samo na prepoznavanje lica, već i delova lica, načina ponašanja i to tokom obavljanja svakodnevnih akitvnosti kao što je odlazak u školu ili u kupovinu, ističe savetnica za politike u oblasti osnovnih prava u digitalnom dobu iz organizacije European Digital Rights (EDRi) Ela Jakubovska. „Biometrijski sistem za praćenje analizira kako sedite na stolici, kako vam je raspoređena težina i koriste to kako bi vas identifikovali“, kaže Jakubovska. Ona dodaje da je trenutno prepoznavanje lica prisutno na stanicama javnog prevoza, bulevarima ili parkovima u brojnim evropskim gradovima.

Pre dve godine, u aprilu 2021, Evropska komisija predložila je regulativu kojom bi se regulisano korišćenje veštačke inteligencije. Cilj regulative je bio da bude prvi propis ove vrste u svetu, kaže analitičarka EU politika Katerina Rodeli iz organizacije Access Now. Objasnila je da prate legislativu od početka i da ona ima određene poztiivne elemente, ali da pre svega ugrožava neka od osnovnih prava. Naime, iako je Evropska komisija ukazala da neki sistemi fundamentalno ugrožavaju prava i ne mogu da se koriste, Rodeli je dala određene izuzetke u kojima je dozvoljeno koristiti sisteme koji se odnose na biometrijsku identifikaciju kao, na primer, deo kamera za nadzor. „Evropska komisija je odlučila da zabrani neke od ovih sistema, ali sa izuzecima. To je problematično, jer kada imate izuzetke, onda ne možete da imate zabranu. To se naročito odnosi na sisteme koji podrazumevaju masovni nadzor. Problem sa ovakvim sistemima je da, kada su jednom postavljeni, teško je ublažiti njihove posledice,“ kaže Rodeli.

Evropska regulativa treba da bude usvojena i od strane Evropskog parlamenta, ali evropske nevaldine organizacije traži potpunu zabranu masovnog nadzora.

Međutim, izvršni direktor ApTI iz Rumunije Bogdan Manolea kaže da treba računati na još dve godine nakon usvajanja u insitucijama Evropske unije kako bi se regulativa implemetirala i u državama članicama. On ističe i da ukoliko već postoji infrastruktura video nadzora na koju su ljudi naviknuti, da je identifikacija samo sledeći korak.

Nabavka opreme za video nadzor je veoma unosan posao, kako za privatni, tako i za javni sektor, kaže Manolea. „Tehnologija je veoma jeftina, a političarima je lako da je uspostave,“ kaže on. Međutim, kada pogledate primenu i kada se zaista imate delove grada gde dolazi do krađa ili maltretiranja građana, vidimo da sistemi i ne rade tako uspešno.“ On dodaje je i da je prilikom nabavke opreme često prisutna i korupcija, jer jedne te iste kompanije sklapaju ugovore sa vlastima.

Takođe, važno je da postoji transparentnost u vezi sa upotrebom sistema za automatsko prepoznavanje lica. To podrazumeva da građani imaju pristup informacijama o tome gde se sistemi koriste, kako se podaci skupljaju i kako se koriste. Osim toga, građani treba da imaju pravo da znaju da li su njihove slike i podaci pohranjeni u sistemu i da imaju pravo da zahtevaju da se ti podaci brišu.

Još jedna važna stvar je da se osigura da sistemi za automatsko prepoznavanje lica budu tačni i ne diskriminišu pojedince. To podrazumeva da se sistemi redovno testiraju i održavaju, kao i da se koriste različiti setovi podataka za treniranje, koji uključuju različite rase, etničke grupe i starosne kategorije, kako bi se osiguralo da sistem ne diskriminiše pojedince.

U svakom slučaju, važno je da se balansira između potrebe za bezbednošću i potrebe za privatnošću. Video nadzor i automatsko prepoznavanje lica mogu biti korisni alati za povećanje bezbednosti, ali moraju se koristiti u skladu sa zakonima i pravilima koji štite privatnost pojedinca. Na kraju, potrebno je da se razvije i implementira jasan okvir za regulisanje upotrebe automatskog prepoznavanja lica koji će osigurati da se bezbednost i privatnost poštuju u svim kontekstima.