Svaka priča o ulasku Srbije u Evropsku uniju, u nekom trenutku, među suprotstavljenim sagovornicima stigne do šljivovice i rakijskog kazana. Pobornici Evrope, onda, ustvrde kako je regulacija neophodna, dok protivnici „opletu“ sa svojim argumentima. Ove diskusije u srpskim prilikama često znaju da budu vrlo žustre i praćene povišenim tonom. A gde je, na kraju, istina? Kakva su iskustva drugih?

Evropska unija je sistem koji se trudi da sve oblasti života budu uređene. Proizvodnja i distribucija alkohola potpada pod niz propisa iz nekoliko oblasti. Opet, nas ovde zanima ona praktična strana. Posebno zato što je tradicija u našoj zemlji, ali i u zemljama regiona, kada se radi o proizvodnji alkohola izuzetno specifična. Srbija, ali i Bugarska i Hrvatska (koje su već članice EU) imaju tradicionalnu „domaću proizvodnju“: veliki broj seoskih gazdinstava ima kazan za destilaciju i, najčešće od sopstvenog voća, proizvodi određene količine rakije. U nekim krajevima je ovaj običaj, čak, postao i glavno zanimanje u domaćinstvu.

Tradicija pečenja domaće rakije je vrlo jaka

Problemi koje evropski propisi žele da regulišu se odnose na uslove proizvodnje, kvalitet i distribuciju. U Hrvatskoj, recimo, čak i obična seoska domaćinstva koja proizvode domaću rakiju za sopstvene potrebe moraju da se registruju i da plaćaju paušale i poreze. Ograničenje proizvedene količine je postavljeno na 50 litara godišnje po domaćinstvu. Za svaki litar preko toga mora da se plati akciza na alkohol, kao i PDV. Plaća se i godišnji paušal koji za kazan do sto litara iznosi 15 evra.

Naše istočne komšije, Bugari, su tokom pristupnih pregovora sa EU uspeli da obezbede najniže moguće stope poreza. Tamo proizvođači plaćaju 1,1 evro po litru i imaju ograničenje na najviše 30 litara proizvedenih za ličnu upotrebu. Svaki litar rakije ispečene preko toga tarifira se u dva puta većem iznosu. Uz to, bugarski domaćini su morali da registruju kazane. Tamo je kontrola poverena carinskim inspektorima, i njima dokazuju koliko su rakije stvarno ispekli. Taksa za sto litara u malim destilerijama iznosi 225 evra, dok je u velikim destilerijama ona viša: 550 evra.

Dakle, u Evropi ograničenja postoje, pa će najverovatnije tako biti i kada Srbija bude deo Unije. Kazne su prilično rigorozne, i u obe pomenute zemlje se kreću od 300 do 1500 evra za fizičko lice, i od 1000 do više desetina hiljada evra za pravno lice. Ipak, konkretna iskustva iz Bugarske i Hrvatske su takva da je tradicija nastavljena i pored donetih propisa o kontroli. I Bugari i Hrvati peku rakiju u svojim kazanima kao i ranije. Ima slučajeva kada neko od proizvođača bude „uhvaćen“ i tada bivaju kažnjeni, ali praksa kaže da kontrole nisu previše stroge.

Srbija se susreće sa nešto drugačijim problemima. Kako kažu stručnjaci, trenutno kod nas postoji veliki broj nelegalnih proizvođača koji proizvode rakiju vrlo sumnjivog kvaliteta. Najčešće njihov proizvod nije prirodna rakija, već je to industrijski etil-alkohol, aromatizovan različitim aromama voća. Svi još pamtimo slučaj iz Niša od pre više godina i čuvenu „zozovaču“ koja je izazvala smrt nekoliko ljudi.

Prema važećim propisima srpski seljak može da proizvodi rakiju neograničeno, uz uslov da ima registrovano gazdinstvo, ali ona može da ide u promet samo preko registrovanih proizvođača. Naravno, i dalje postoji veliki broj proizvođača koji rakiju distribuiraju nelegalno, ne plaćajući pri tome dažbine koje registrovani moraju da plate. Time su oni ozbiljna konurencija koja je u mogućnosti da ponudi nižu cenu i prilična su smetnja registrovanim proizvođačima. I to je osnovni problem koji će Srbija morati da reši. Zakonodavstvo u ovoj oblasti će, kao i u drugima, biti usklađeno sa Evropom. A to, na kraju, znači bezbedan proizvod za sve potrošače.