Na porodično imanje u Maloj reci, gde je rođen, Vladeta Stojković se sa suprugom Mirjanom vratio nakon odlaska u invalidsku penziju. Iz Male reke u Beograd otišao je davne 1981. godine, odmah nakon venčanja. Život u velikom gradu nametnuo je brz tempo i bilo je sve manje vremena za obilazak očevine. Znao je da će se jednom vratiti. Kada su već oboje bili u penziji, najpre odlučuju da provode veći deo godine na imanju, da bi 2018. godine, Mala reka postala njihova stalna adresa.

– Trenutak kada smo presekli i odlučili da se preselimo u Kruševac, bio je kada smo shvatili da su deca porasla i da bi mogli malo da se posvetimo sebi. Par godina pre te odluke, provodili smo u selu period od proleća do kasne jeseni. Sadili smo baštu, tovili svinjče za pastrmu i pripremali zimnicu koju bi potom nosili za Beograd, gde smo provodili zimu. Tada smo uvideli da se u stanu osećamo skučeno. Znate, kada osetite slobodu koju pruža selo, sve drugo vam postaje nedovoljno. I dalje volimo naš Beograd, moja supruga je tamo rođena, ali on jednostavno više nije bio za nas –  priča naš domaćin Vlada.

Vladeta i Mirjana Stojković su odlučili da vrevu i buku Beograda zamene mirom Male reke

Odluku da se presele podržala je cela porodica. Istog leta počeli su obnovu imanja, a prva na redu je bila njegova rodna kuća, izgrađena 1918. godine, inače najstarija očuvana kuća u tom kraju.

Nisu želeli da naruše izgled ove čatmare, ostala je u izvornom stanju, samo su je okrečili, ofarbali stolariju i stavili laminat preko betonskog poda.

– Prvi put sam ušla u ovu kuću nakon upoznavanja sa mužem. Tu su me dočekali Vladini otac, majka, baka i deka. Kao rođenoj Beograđanki selo mi je uvek bilo interesantno jer kao mlada nisam imala često priliku da boravim na selu i ovde mi je sve bilo upečatljivo. Inače, naš susret je zaista bio sudbonosan. Dobila sam ponudu za posao u Ribarskoj Banji nakon završene Više medicinske škole, smer za fizioterapeuta. Iskrena da budem, mislila sam da je to u Sloveniji i zato sam pristala da odem na razgovor. To mi je inače bilo prvo odvajanje od kuće – priseća se Mira.

Kada je videla gde je došla, kaže da je odmah poželela da se vrati nazad, jer je tada Ribarska Banja bila na početku razvoja, ni upola kao što izgleda danas.

– Sećam se da sam celu noć preplakala. Već sam bila spremna da se ujutru zahvalim direktoru i prvim autobusom vratim u Beograd, ali Bog je imao bolji plan za mene. Sutradan me je glavna sestra zamolila da makar vidim gde sam došla, u kinezi sali sam ugledala mladog dečkića, sportistu, mojih godina, sa povredom kolena, koji čeka baš mene da mu uradim terapiju. Tog trenutka zaboravljam na svoju odluku da želim da se vratim kući i moj život se okreće za 180 stepeni – kroz smeh nam priča.

Ribarska Banja je za naše sagovornike bila sudbonosno mesto, a svoju očaranost obroncima Jastrepca, najšumovitije planine na Balkanu, odlučili su da, uređujući svoje seosko domaćinstvo, ponude gostima koji vole domaće i prirodno, da autentično selo približe najpre mladima, a onda i svima koji selo vole.

– Godinu dana nakon povratka na imanje i nakon intenzivnih radova, odlučujemo da to što smo uredili ponudimo gostima. Tada, baš kao ni sada, nije nam prioritet bio novac, već zadovoljan gost. Imamo veliku podršku dece, koja su to reklamirala kod svojih prijatelja. Najpre su nam gosti bili prijatelji, pa prijatelji prijatelja, a onda su počeli da dolaze ljudi koje nismo poznavali. Gostima nudimo uglavnom naše proizvode, imamo malu farmu koza i našu autohtonu rasu svinja Moravku, živinu i baštu. Iako nismo imali ambiciju da se to razvija nekom brzinom, gosti su već druge godine pokazali veliko interesovanje. I tako smo došli u situaciju da smo morali da pišemo rezervacije kako ne bi došlo do preklapanja. U tim danima kada imamo najviše posla, deca nam pomažu i tu su sa nama – dodaje Vlada.

Mirjana sa uspehom vodi seosko turističko domaćinstvo „Oko Jastrepca“

I tako je seosko turističko domaćinstvo „Oko Jastrepca“ i zvanično krenulo sa radom. Od ideje da prodaju domaće proizvode, a da ne idu na pijacu, došlo je do toga da se kod njih traži krevet više u sezoni.

U ovom trenutku ovo domaćinstvo može da primi šest osoba, u tri dvokrevetne sobe. Gosti uživaju u žuboru reke koja protiče pored kuće i ukusnoj domaćoj hrani koja se servira u staroj kući. Ukoliko žele, mogu sa domaćinima da kose, idu u berbe, vode stoku na ispašu, muzu koze. Posla uvek ima, pa su gosti upoznati kako se zaista živi na selu, bez filtera i glume.

– Nije uvek lako živeti na selu i to naši gosti vide i cene. Nismo želeli da „šminkamo“ realnost, naši gosti dobijaju upravo ono što vide na našim društvenim mrežama, koje vodi naš sin. Ovako su živeli preci mog supruga, tu hranu su oni spremali, mi se trudimo da upravo to ponudimo gostima. Velika je potražnja za spavanje u staroj kući, ali nažalost tamo mogu samo dve osobe da prenoće. Gostima je na raspolaganju ceo sprat u sklopu nove kuće, koja gleda na reku pored naše kuće i vrt – objašnjava Mira.

Dolazili su im gosti iz naše zemlje, ali i iz nekoliko evropskih zemalja. Najveći utisak na domaćine su ostavili gosti iz Australije i Švajcarske, koji su potvrdili da je to što su zatekli u Maloj reci veoma retko i da će tek biti traženo.

„Oko Jastrepca“ tokom turističke sezone ima preko 100 noćenja, što govori da su ljudi željni prirode i sela:

– I tako je za mog supruga i mene počeo jedan novi život, koji nam je doneo mnoge divne ljude iz različitih krajeva, nova prijateljstva i na prvo mestu mir i zdravlje, na kome se Gospodu zahvaljujemo svakog dana – zaključuje Mira.

Bračni par Stojković daje primer kako ljubav sve pobeđuje i da nikada nije kasno uraditi nešto za svoju dušu. Oni žive svoju drugu mladost, zreliju i reklo bi se bolju i zdraviju. Više puta su nam tokom razgovora ponovili da im je ova priroda produžila život. Danas ne mogu da zamisle dan bez šetnje do Jastrepca ili odlaska na praznike u velike svetinje Sveti Roman i Pokrov Presvete Bogorodice. Ipak najviše vole da odu tamo gde je sve u počelo, da sednu na klupu koja i dalje stoji, tamo gde je Miru isprosio Vlada, u Ribarsku Banju do koje, iako su zagazili u sedmu deceniju, preko dva brda odu pešaka.

Tekst i foto: S.S.

Izvor: KruševacPRESS