Živele i stradale u Rimu u vreme cara Adrijana. Sofija mudra, kako joj i ime kaže (sofija-mudrost), beše ostala udovom, i kao hrišćanka beše dobro utvrdila i sebe i kćeri svoje u veri Hristovoj. U vreme kada se mučiteljska ruka Adrijanova pruži i na dobrodeteljni dom Sofijin, Vera imaše dvanaest, Nada deset, a Ljubav devet godina. Izvedene pred cara one sve četiri, držeći se za ruke „kao venac ispleteni,” smerno ali odlučno ispovediše veru u Hrista Gospoda i odbiše da prinose žrtve idolskoj boginji Artemidi. Pred stradanje majka savetima svojim krepljaše kćeri svoje, da bi istrajale do kraja. „Vaš nebesni ljubitelj Isus Hristos jeste zdravlje večno, krasota neiskazana i život besmrtni. I kada tela vaša budu mukom umorena, On će vas obući u netruležnost i rane na vašim telima će zasijati na nebu kao zvezde”. Sve jednu po jednu mučitelj mučaše ljutim mukama, najpre Veru, pa Nadu, pa Ljubav. Tukoše ih, sekoše, bacaše u oganj i u vrelu smolu, i najzad, jednu za drugom mačem posekoše. Mrtva tela svojih kćeri uze Sofija, odnese van grada i tamo česno sahrani. I osta na grobu njihovim tri dana i tri noći moleći se Bogu, i u tome predade duh svoj Bogu hitajući u rajska naselja, gde je blažene duše njenih slavnih kćeri čekahu.