U vreme vizantijskog cara Anastasija beše Jefrem vojvoda strana istočnih. Poznat svima zbog svoje velike pobožnosti i milosrđa, i zbog toga veoma uvažen. Кada trebaše obnoviti Antiohiju, porušenu zemljotresom i ognjem, odredi car vojvodu Jefrema, da rukovodi tim poslom. Jefrem ispunjavaše svoju dužnost s prilježnošću i ljubavlju. Među običnim radnicima zidarima beše i neki episkop, koji iz nepoznatih razloga beše ostavio episkopstvo i delovaše kao običan radnik, i niko ne znade, da je taj čovek episkop. Jednoga dana prileže taj čovek da se odmori od teškog truda sa ostalim radnicima i zaspa. A vojvoda Jefrem pogledavši vide ognjeni stub gde se izvija od toga čoveka pa do nebesa. Začuđen i užasnut Jefrem potom prizva onoga čoveka i zakle ga da mu kaže, ko je on. Čovek se taj dugo ustručavaše no najzad prizna, da je episkop i proreče Jefremu, da će uskoro biti posvećen za patrijarha antiohijskog (mesto patrijarha beše upražnjeno, jer od zemljotresa pogibe stari patrijarh Enfrasije). I zaista, tih dana Jefrem bude izabran i posvećen za patrijarha. Zbog njegove dobrote, čistote, i revnosti za Pravoslavlje dade mu se od Boga veliki dar čudotvorstva. Jedanput, da bi ubedio jednog jeretika, da je Pravoslavlje istinito, stavi u oganj svoj omofor, a on se moljaše Bogu. I omofor stajaše u ognju tri sata i osta nepovređen. Videći to onaj jeretik, užasnu se, i odbaci jeres. Skonča sveti Jefrem u miru 540. godine i preseli se u Carstvo Božje.