Plemić carigradski. Otac mu Teodor bio visoki činovnik na dvoru carskom, bogat i blagočestiv. Nikifor službovaše nekoliko godina u dvoru u istom zvanju kao i otac njegov. No videći svu sujetu svetsku, on se udalji od obale Bosfora i tamo sagradi manastir. Manastir mu se ubrzo napuni monasima, a on upravljaše manastirom ne hoteći sam primati monaštva pod izgovorom da je nedostojan, mada je u svemu služio kao uzor svima. Učestvovao je pre toga na VII vaseljenskom saboru kao mirjanin, po volji cara i patrijarha, i koristio Saboru mnogo svojim izvrsnim poznavanjem Svetoga Pisma. Кada umre patrijarh Tarasije, Nikifor bi izabran za patrijarha nasuprot svojoj volji. Odmah po izboru primi čin monaški i sve ostale činove redom, i bi 806. godine ustoličen u Svetoj Sofiji kao patrijarh. To je bilo u vreme cara Nikifora, koji ubrzo po tome ode u rat na Bugare, i pogibe. Njagov sin Stavrikije vladaše samo dva meseca, pa umre. Posle ovoga zacari se dobri car Mihail, prozvani Rankaba, no vladaše samo dve godine, dokle ga Lav Jermenin ne obori i ne progna. Кada se ovaj Lav zacari, posla mu patrijarh knjigu o Pravoslavnom Veroispovedanju da potpiše (po običaju svih vizantijskih careva, što se smatralo zakletvom da će se držati i braniti prava vera). Car ne potpisa, no odloži to do po krunisanju. A kada ga patrijarh krunisa, on se otkaza da potpiše onu knjigu, i objavi se ubrzo kao jeretik ikonoborac. Patrijarh pokuša da ga posavetuje i povrati pravoj veri, no uzalud. Car nasilno izagna Nikifora na zatočenje na ostrvo Prokonis gde u bedi i lišenjima svake vrste provede trinaest godina, pa se preseli u večnost 827. godine. Кao patrijarh upravljao Crkvom Hristovom devet godina.