Svetih dvanaest mučenika, što postradaše u vreme cara Dioklecijana. Prvi iz njih, Pamfil, prezviter crkve u Кesariji Palestinskoj, čovek učen i blagočestiv, ispravi tekst Novog Zaveta od grešaka raznih prepisivača; sam prepisivaše ovu spasonosnu knjigu i davaše onima koji to željahu. Drugi bi đakon Valent, star godinama i sed mudrošću. On bi odličan poznavalac Svetog Pisma, i znađaše ovo gotovo naizust. Treći bi Pavle, muž čestan i ugledan, koji jednom pre toga bi bacan u oganj za Hrista. Uz to, još pet braće, po telu i duhu, rodom iz Misira, vraćahu se sa osude iz rudnika Кilikijskih u svoju otadžbinu, no na kapiji grada Кesarije rekoše da su hrišćani, zbog čega dođoše pred sud. Na pitanje kako im je ime, rekoše: „Neznabožačka imena koja nam je majka dala, odbacili smo i nazvali smo se Ilija, Isaija, Jeremija, Samuil i Danilo”. Na pitanje, odakle su, rekoše: „Iz Gornjeg Jerusalima”. Svi ovi biše posečeni, a s njima postrada i mladić Porfirije, koji potraži tela njihova da sahrani. Ovaj u ognju izgori. Još i Selevkije, koji priđe i poljubi mučenike pre nego mač pade na glavu njihovu. Selevkije pre toga bi oficir. Još i starac Teodul, sluga rimskog sudije, koji pri sprovodu poljubi jednoga mučenika. Najzad i Julijan, koji mrtva tela mučenička celivaše i hvaljaše ih. I tako dadoše malo za veliko, i jevtino za dragoceno, i smrtno za besmrtno, i preseliše se ka Gospodu 308. godine.