Patrijarh aleksandrijski. Rođen na ostrvu Кipru u kneževskoj familiji. Otac mu beše knez Epifanije. Vaspitan od detinjstva kao pravi hrišćanin. Na navaljivanje roditelja on se oženi i imade dece. No po Božjem Promislu preseliše se iz ovog života u onaj i deca mu i žena. Čuven zbog milosrđa i blagočešća Jovan bi izabran za patrijarha aleksandrijskog u vreme cara Iraklija. Deset godina upravljao crkvom Aleksandrijskom kao istinski pastir, čuvajući je od neznabožaca i jeretika. Bio je uzor krotosti, milosrđa i čovekoljublja. „Ako želiš blagorodstva”, govorio je on, „ne traži ga u krvi, nego u dobrodetelji, jer to je pravo blagorodstvo”. Svi sveti odlikovali su se milosrđem, ali sveti Jovan beše se sav predao ovoj divnoj dobrodetelji. Liturgišući jednom, seti se patrijarh reči Hristove: „Ako, dakle, prineseš dar svoj žrtveniku, i ondje se sjetiš da brat tvoj ima nešto protiv tebe, ostavi ondje dar svoj pred žrtvenikom, i idi te se najprije pomiri sa bratom svojim, pa onda dođi i prinesi dar svoj” (Mt 5, 23-24), i seti se da jedan od klirika tu u crkvi ima zlu volju na njega; on brzo ostavi svete darove, priđe tome kliriku, pade mu pred noge i zamoli ga za oproštaj. I tek kada se izmiri s tim čovekom, vrati se ka žrtveniku. Jednom opet idući crkvi Svetih Кira i Jovana, dogodi se da ga srete neka bedna udovica i poče mu govoriti o bedi svojoj. Pratioci patrijarhovi osetiše dosadu od duga žalbovanja ženina, pa će reći vladici, da požuri u crkvu na službu, i posle službe može čuti tu ženu. Odgovori im sveti Jovan: „A kako će sad Bog mene poslušati, ako ja nju ne poslušam?” I ne hte se krenuti s mesta dok ne ču udovičinu žalbu do kraja. Кada Persijanci udariše na Misir, patrijarh Jovan sede u lađu da se udalji od napasti. Usput se razboli, i stigavši na Кipar, umre u svome mestu rođenja, 620. godine, i pređe u carstvo besmrtno Gospoda svoga. Mošti njegove čudotvorne prenete najpre u Carigrad, potom u Buda Peštu i najzad u Presburg.