Žitije ovoga mučenika pokazuje jasno kako Bog odbacuje oholost i uvenčava slavom smernost i bratoljublje. U Antiohiji življahu dva prisna prijatelja, učeni sveštenik Saprikije i običan, prost građanin Nikifor. Njihovo prijateljstvo nekako se izvrže u strašnu međusobnu mržnju. Bogobojažljivi Nikifor pokušavaše više puta da se pomiri sa sveštenikom, no ovaj to nikako ne htede. Кada nasta gonjenje hrišćana, sveštenik Saprikije bi na smrt osuđen i na gubilište izveden. Ožalošćeni Nikifor beše pristao za Saprikijem moleći ga usput da mu bar pred smrt oprosti, i da se u miru rastanu: „Molim te, mučeniče Hristov”, govoraše Nikifor, „oprosti mi ako ti što sagreših!” Saprikije se ne hte ni obazreti na svoga suparnika, nego mirno i oholo koračaše ka smrti. No videći tvrdost srca sveštenikova, Bog mu ne hte primiti mučeničku žrtvu i uvenčati ga vencem, nego mu tajno oduze blagodat. I u poslednjem trenutku Saprikije se pred dželatima odreče Hrista i izjavi da će da se pokloni idolima. Tako beše oslepljen mržnjom! Nikifor preklinjaše Saprikija da se ne odriče Hrista. „O brate vozljubljeni, ne čini to, ne odriči se Gospoda našeg Isusa Hrista, ne gubi venca nebesnog!” No sve uzalud. Saprikije osta pri svome. Tada Nikifor uzviknu dželatima: „I ja sam hrišćanin, posecite mene mesto Saprikija!” Dželati ovo javiše sudiji, i sudija im naredi da puste Saprikija a da poseku Nikifora. Radosno Nikifor metnu svoju glavu na panj, i bi posečen. I tako se udostoji carstva i bi uvenčan besmrtnim vencem slave. Ovo se dogodilo 260. godine u vreme cara Galijena.