Misirac, jedan od mlađih savremenika Antonija Velikog. Otac mu bio sveštenik. Iz poslušnosti prema roditeljima oženi se, no žena mu ubrzo umre i on se udalji u pustinju gde provede punih šezdeset godina u trudu i borbi, unutrašnjoj i spoljašnjoj, za carstvo nebesko. Кad su ga pitali, zašto je toliko suv i kad jede i kad ne jede, on odgovori: „Od straha Božijega”. Toliko je uspeo očistiti svoj um od zlih pomisli i srce svoje od zlih želja da ga je Bog obdario obilatim darom čudotvorstva, tako da je i mrtve iz groba vaskrsavao. Njegovo smirenje zadivljavalo je ljude i demone. Reče mu jednom demon: „Ima samo jedno, u čemu te ja ne mogu nadvladati; to nije post, jer ja ne jedem nikad ništa; to nije ni bdenje, jer ja ne spavam nikad”. „Nego šta je to?” upita ga Makarije. „Tvoje smirenje”, odgovori demon. Svome učeniku Pafnutiju govorio je Makarije često: „Ne osuđuj nikoga, i bićeš spasen”. Živeo je devedeset sedam godina. Pred smrt na devet dana javili mu se iz onoga sveta sveti Antonije i sveti Pahomije i navestili mu da će kroz devet dana umreti, što se i dogodi. Još mu se pred samu smrt javio heruvim koji mu je otkrio u viziji blaženi svet nebeski, pohvalio trud i vrlinu njegovu i rekao mu, da je poslat da mu uzme dušu u Carstvo nebesko. Upokojio se 390. godine.