Кao što ruža izraste na trnju, tako se ovaj veliki svetitelj rodi od roditelja neznabožačkih, u selu Tavati blizu Gaze Palestinske. Dadoše ga roditelji na nauke u Aleksandriju, gde daroviti mladić brzo primi i svetsku učenost i duhovnu mudrost. Poznavši Hrista Gospoda i krstivši se, poželi svecelo predati se Gospodu na službu. S tom željom u srcu poseti Ilarion svetog Antonija u pustinji, i posta njegov učenik. Potom se vrati u svoju postojbinu i podvizavaše se blizu Majuma, kod Gaze. Demoni su ga plašili raznim strašilištima, no on ih je molitvom Bogu i krsnim znamenjem vazda pobeđivao i odgonio. Oko njega se sabra mnoštvo ljubitelja duhovnog života, i sveti Ilarion posta za Palestinu ono što je za Egipat bio sveti Antonije. Božanstven učitelj, neoslabni podvižnik, divan čudotvorac, Ilarion je bio uvažavan ne samo od hrišćana nego i od neznabožaca. No bojeći se pohvale ljudske – i govoreći kroz plač: „Teško meni, primih na zemlji platu svoju!” – on je bežao iz mesta u mesto, samo da bi se ukrio od ljudi i ostao sam sa svojom dušom i Bogom. Tako se nastanjivao i izvesno vreme živeo u Misiru, u Siciliji, u Dalmaciji i najzad na Кipru, gde je i skončao svoj mnogotrudni život okolo 372. godine u osamdesetoj godini svoga života. Čudotvorne mošti svetog Ilariona prenese učenik njegov Isihije u Palestinu i položi u manastir njime osnovani.