Ovi sveti i divni mučenici i junaci vere Hristove behu najpre prvi velikaši na dvoru cara Maksimijana. I sam ih car uvažavaše mnogo zbog hrabrosti, mudrosti i vernosti. Ali, kad ču car, da su ova dva velikaša njegova hrišćani, promeni ljubav svoju prema njima na gnev. I jednom kada beše veliko žrtvoprinošenje idolima, car pozva Sergija i Vakha, da zajedno s njima žrtve prinesu, ali oni otvoreno otkazaše caru poslušnost u tome. Van sebe od jarosti, car naredi, te svukoše s njih vojničko odelo, i prstenje, i odlikovanja, i obukoše ih u ženske haljine; još im metnuše gvozdene obruče o vrat, i tako ih vođahu ulicama grada Rima na podsmeh svima i svakome. Potom ih posla car u Aziju, svome namesniku Antiohu, na istjazanje. A ovaj Antioh beše se i digao do toga položaja pomoću Sergija i Vakha, koji ga u svoje vreme preporučiše caru. Кada ih Antioh poče savetovati, da se odreknu Hrista i da sebe spasu beščešća muka i smrti, odgovoriše ovi svetitelji: „I čest i beščešće, i život i smrt – sve je jedno onome ko ište carstva nebeskoga”. Antioh baci Sergija u tamnicu, i naredi prvo da se muči Vakh. Sluge se menjahu jedni za drugim tukući Vakha svetoga, sve dok mu celo telo ne razdrobiše. Iz razdrobljenog i krvavog tela svetog Vakha izađe duša njegova sveta i na rukama angelskim ode Gospodu. Postrada sveti Vakh u gradu Varvalisu. Tada Sergije sveti bi izveden, i obuven u gvozdene opanke, s načičkanim ekserima, pa tako oteran u grad Rosaf u Siriju, i tamo mačem posečen; i duša mu ode u Raj, da tamo zajedno sa Vakhom, drugom svojim, prime vence slave besmrtne od Hrista Cara i Gospoda svoga. Postradaše ovi krasni vitezi vere Hristove oko 303. godine.