Iz Aleksandrije, žena mladoga muža. Nagovorena nekom vračarom ona učini preljubu s drugim nekim čovekom. I odmah je poče savest ljuto gristi. Ošiša se i obuče u muško odelo, pa stupi u muški manastir Oktodekat pod muškim imenom – Teodor. Njen trud, post, bdenje, poniznost i plačno pokajanje zadivili su svu bratiju. Oklevetana od neke bludne device, kao da je s njom zatrudnela, Teodora se nije htela pravdati smatrajući tu klevetu kao kaznu Božju za svoj greh. Izgnana iz manastira, ona sedam godina provede prebijajući se po šumi i pustinji, i još uz to negujući dete one bludnice. Pobedila sva vražja iskušenja: nije se htela pokloniti satani, nije htela primiti jelo iz ruku jednog vojnika, nije htela slušati savete svoga muža da se vrati k njemu – jer sve je to bio samo prizrak đavolski, i čim se Teodora prekrstila krstom, sve je iščezavalo kao dim. Posle sedam godina primi je iguman u manastir, gde prožive još dve godine, pa se upokoji u Gospodu. Tek tada poznaše monasi, da je to bila žena; a igumanu se javi angel i objasni mu sve. Njan muž tada dođe na sahranu, i osta do smrti u keliji svoje bivše žene. Sveta. Teodora imaše preveliku blagodat Božju; zverove ukroćavaše, bolesti isceljivaše, vodu u suhom bunaru izvede. Tako Bog proslavi istinsku pokajnicu, koja junačkim trpljenjem devet godina kajaše samo jedan svoj greh. Upokojila se 490. godine.