U vreme Julijana Odstupnika a u trakijskom gradu Dorostolu beše Emilijan mladić, sluga u gradonačalnika. Кada car Odstupnik poče ognjem i mačem da satire hrišćanstvo širom Carstva rimskog, dođe carski izaslanik i u Dorostol, da ubije hrišćane. No ne nađe ni jednog jedinog. Obradovan time on davaše gozbu veliku građanima dorostolskim, i naredi žrtvoprinošenje veliko idolima i veselje po svemu gradu, dan i noć. Te noći zađe Emilijan sveti po idolskim hramovima, tržištima i ulicama gradskim, i maljem polupa sve idole. Sutradan beše užas u gradu. Svi tražahu sokrušitelja bogova svojih. Uhvaćen bi jedan seljak, toga jutra viđen da prolazi pored hrama. Emilijan videvši da će nevin čovek da strada, reče u sebi: „Ako ja skrijem svoje delo, onda kakva mi je korist od toga što učinih? Neću li se naći pred Bogom kao ubica nevina čoveka?” Prijavi se, dakle, carskom izaslaniku i priznade sve. Ovaj razjaren upita Emilijana, ko ga nagovori da to učini. Odgovori mučenik Hristov: „Bog i duša moja zapovedi mi, da sokrušim one mrtve stubove, koje vi nazivate bogovima”. Tada sudija naredi da ga šibaju, i posle šibanja i drugih muka da ga u ognju sagore. Tako skonča svoj zemni život sveti Emilijan i preseli se u nebesni 18. jula 362. godine.