Spominje se u knjizi Otkrovenja kao ”Antipa vjerni svedok moj, ubijen kod vas, gdje satona boravi” (Otkr 2, 13), tj. u gradu Pergamu. Žitelji ovoga grada življahu u mraku idolopoklonstva i u krajnjoj nečistoti; behu robovi strasti, opadači, nasilnici, krvosmešnici, rečju – sluge satanske. I tu posle njih življaše Antipa „kao svetlost posred tame, kao ruža posred trnja, kao zlato posred blata”. Dobrim i pravednim smatraše se onaj, ko bi nekoga hrišćanina uhvatio i ubio. Sva vera neznabožačka sastojala se u gatanju, u tumačenju snova, u služenju demonima i u krajnjem razvratu. Ustrašeni od Antipe kao od ognja demoni se jave žrečevima u snu i ispovede, kako se oni boje Antipe, i kako moraju zbog njega da beže iz toga grada. Žrečevi dignu gomilu naroda protiv Antipe, i počnu ovoga istjazavati i nagoniti da se odrekne Hrista i pokloni idolima. Reče im Antipa: „Кad se vaši takozvani bogovi, gospodari vasione, plaše mene, smrtnog čoveka, i moraju da beže iz ovoga grada, zar ne poznajete po tome da je sva vaša vera zabluda”. I još im govoraše svetitelj o veri Hristovoj, kao jedinoj istinitoj i spasonosnoj. No oni se razjariše kao zverovi i dovukoše starca Antipu pred hram Artemidin, pred kojim je stajao izliven vo od bronze. Usijaše vola ognjem, i baciše unutra slugu Božijega. Sveti Antipa, unutra u ognjenom volu, slavljaše Boga s blagodarnošću, kao negda Jona u kitu, ili tri otroka u peći ognjenoj. I moljaše se Antipa za pastvu svoju i za sav svet sve dok mu se duša ne rastavi od trošnoga tela i ne uzleti među angele u Carstvo Hristovo. Skonča u mukama i uvenča se slavom neuvelom 92. godine.