Bio vojvoda rimski u finikijskom gradu Tripolisu, u vreme cara Vespazijana. Rodom iz Jelade, „velikotelesan uzrastom, snažan, krepak i hrabar u bitkama”. Carski namesnik Adrijan posla jedan odred vojske, da uhvate Leontija, jer ovaj Adrijan beše jarosni protivnik i gonitelj hrišćana. Starešina toga odreda, Ipatije, razbole se usput od ljute treskavice, zbog čega odred moraše da uspori svoj hod. Jedne noći javi se angel Božji Ipatiju i reče mu: „Ako hoćeš zdrav da budeš, uzvikni triput poput nebesa sa svima tvojim vojnicima: Bože Leontijev, pomozi mi!” Svoje viđenje saopšti Ipatije drugovima svojim, i svi jednoglasno uzviknuše kako angel posavetova, i Ipatije najedanput ozdravi. Ovo čudo zadivi sve, a naročito nekoga Teodula. Tada Ipatije i Teodul pođu napred, pre ostalih vojnika, da nađu vojvodu Leontija. Leontije ih primi lepo i ugosti. A kada im izloži svoju veru u Hrista, njihova se srca razgoreše ljubavlju ka Hristu, i u tome času oblak svetao spusti se na Ipatija i Teodula, i iz oblaka pade rosa na njih. To sam Duh Božji krštavaše ove obraćene duše, a sveti Leontije u tom času izgovori reči: „U ime Presvete Trojice, Oca i Sina i Svetoga Duha”. Opaki Adrijan saznavši da su i Ipatije i Teodul postali hrišćani, naredi da ih bez poštede biju, a potom da im glave sekirom odseku. Tako skončaše ova dva duhovna čeda Leontijeva. Tada Adrijan naloži ljuta istjazanja na Leontija, no Leontije osta nepokolebljiv u veri svojoj svetoj. Celo mu telo ranama pokriše, no on se prilježno Bogu moljaše, da ga ne ostavi. Usred najljućih muka javi mu se angel Gospodnji i ohrabri ga i uteši. Najzad povališe mučenika po zemlji, i biše ga dotle dokle ne predade duh svoj Bogu. Stradanje sveti Leontija gledao je svojim očima neki kir Notarije, koji je to sve i zapisao na olovnim pločama, i ploče položio u grob mučenika. Česno postrada sveti Leontije 73. godine.