U vreme cara Valenta bi veliko gonjenje Pravoslavlja od strane arijana, koje i sam car pomagaše. Čuvši za ovo gonjenje, Isakije, pustinjak negde na Istoku, ostavi pustinju i dođe u Carigrad da hrabri pravoverne i da izobličava jeretike. Baš u to vreme pođe car Valent s vojskom na sever protiv Gota, koji se od Dunava spuštahu ka Trakiji. Isakije izađe pred cara i reče mu: „Care, otvori crkve pravovernim, i Bog će blagosloviti put tvoj!” No car se ogluši o starca i produži put svoj. Sutradan opet istrča Isakije pred cara i opet mu ponovi opomenu svoju, i umalo car ne posluša starca, da ga u tom ne spreči neki njegov savetnik pripadnik Arijeve jeresi. Treći dan istrča Isakije pred cara, uhvati konja carevog za uzdu i moljaše cara, da da slobodu Crkvi Božjoj, i prećaše kaznom Božjom, ako se usprotivi molbi njegovoj. Razjaren car naredi te starca baciše u neku propast od blata i trnja. No angela tri javiše se i izvukoše starca iz propasti. Četvrti dan izađe Isakije pred cara i proreče mu groznu smrt, ako ne da slobodu pravoslavnim: „Govorim ti, care, odvešćeš vojsku na varvare, no nećeš odoleti varvarima, pobeći ćeš ispred njih, ali ćeš biti uhvaćen i živ sažežen”. Tako se sve i zbi. Varvari isekoše grčku vojsku kao travu, a car pobeže sa onim svojim savetnikom, arijancem, i sakri se u jednu košaru. Varvari stigoše na to mesto, i saznavši gde je car, opkoliše košaru, i zapališe je, i izgori car Valent sa savetnikom svojim. Potom se zacari car Teodosije Veliki, koji ču za Isakija i njegovo ispunjeno proročanstvo. Prizva ga car k sebi i pokloni mu se. Pošto se mir zacari u Crkvi, i arijanci bejahu prognani, htede se Isakije vratiti u svoju pustinju, ali bi umoljen te osta u Carigradu. Neki velmoža Saturnin sagradi mu obitelj gde se starac do smrti podvizavaše, čineći mnoga čudesa. Obitelj se napuni monasima i postade velikim manastirom. Pred smrt Isakije odredi za igumana Dalmata, učenika svoga, po kome se ta obitelj docnije i nazva dalmatska. I preseli se bogougodni starac Isakije oko 383. godine u večnost, da se naslađuje gledanjem lica Božjeg.