Rođen u Vitiniji, u gradu Кesariji. Otac njegov Filaret, lišivši se svoje supruge, zamonaši se te Nikita osta kod svoje babe, očeve majke. Pošto odraste i završi sve nauke, ode u manastir Midikijski, gde ga iguman Nikifor postriže za monaha, a posle sedam godina truda i podviga rukopoloži ga patrijarh Tarasije za jeromonaha. Po smrti Nikifora i Nikitinog vernog druga Atanasija, bratstvo izabra Nikitu, i preko volje ovoga, za igumana. Beše sveti Nikita svetao primer života i podviga bratiji svojoj kroz dug niz godina. Ali kad se zacari Lav V Jermenin, posle blagočestive Irine i pravovernih careva Nikifora i Mihaila, raspali se opet ikonoborska jeres. Car zbaci patrijarha Nikifora i posla ga na zatočenje, a na njegovo mesto uzdiže nekakvoga jeretika Teodota Кasitera, čoveka nečista života. I Nikita bi zatvoren i mučen, no ne pokoleba se u Pravoslavlju. Prevođen bi iz tamnice u tamnicu, i mučen glađu i žeđu, mrazom i znojem i poruganjem. Ali on se ne dade pokolebati. Naročito mu dosađivaše neki Nikola podsmehom i porugom. No jedne noći javi se Nikoli njegov umrli otac na snu i prekorno mu reče: „Odstupi od sluge Božjega!” I od toga časa Nikola se pokaja, te ne samo da ne dosađivaše više svetitelju, nego i druge odvraćaše da mu ne dosađuju. Кada zlom smrću pogibe Lav Jermenin, carstvo preuze pravoverni car Mihail Valvos, koji oslobodi sve pravoslavne stradalnike. Nikita se povuče u jedno usamljeno mesto blizu Carigrada, gde u molitvi i blagodarenju Bogu na svemu provede svoje poslednje dane zemnoga života. Sotvori mnoga čudesa molitvom za vreme života. A kada umre, preneše mu telo u njegov manastir. I pri tom sprovodu mnogi bolesnici dotakoše se tela njegova i biše isceljeni. Mošti mu behu položene do grobnice njegovog duhovnog oca Nikifora i druga mu Atanasija. Upokoji se ovaj veliki jerarh 824. godine.