Ovaj slavni svetitelj, slavljen i danas po celome svetu, bi jedinac sin u svojih znamenitih i bogatih roditelja, Teofana i None, žitelja grada Patare, u Likiji. Кao jedinca sina, darovanog im od Boga, oni opet posvetiše Bogu, i time dadoše ga Bogu kao uzdarje. Duhovnom životu nauči se sveti Nikolaj kod svog strica Nikolaja, episkopa patarskog, i zamonaši se u manastiru Novi Sion, osnovanom tim istim stricem njegovim. Po smrti roditelja Nikolaj razdade nasleđeno imanje siromasima ne zadržavajući ništa za sebe. Кao sveštenik u Patari beše se pročuo svojim milosrđem, mada on brižljivo skrivaše svoja milosrdna dela ispunjujući reč Gospodnju: „Da ne zna levica tvoja što čini desnica tvoja” (Mt 6, 3). Кada se predade samoći i bezmolviju, smišljajući da tako do smrti proživi, dođe mu glas sviše: „Nikolaje, pođi na podvig u narod, ako želiš biti od Mene uvenčan”. Odmah potom čudesnim Promislom Božjim bi izabran za arhiepiskopa grada Mira u Likiji. Milostiv, mudar, neustrašiv, sveti Nikolaj bio je pravi pastir dobri stadu svome. U vreme gonjenja hrišćana pod Dioklecijanom i Maksimijanom bačen u tamnicu, no i u tamnici poučavaše ljude zakonu Božjem. Prisustvovao Prvom vaseljenskom saboru u Nikeji, i, iz velike revnosti prema istini, udario rukom jeretika Arija. Zbog toga dela bi uklonjen sa Sabora i od arhijerejske službe sve dok se nekolicini prvih arhijereja na Saboru ne javi sam Gospod Hristos i Presveta Bogorodica i ne objaviše Svoje blagovolenje prema Nikolaju. Zaštitnik istine Božje ovaj divni svetitelj bio je vazda i odvažan zaštitnik pravde među ljudima. U dva maha spasao je po tri čoveka od nezaslužene smrtne kazne. Milostiv, istinit, pravdoljubiv, on je hodio među ljudima kao angel Božji. Još za života njegova ljudi su ga smatrali svetiteljem i prizivali ga u pomoć u mukama i bedama; i on se javljao, u snu i na javi, onima koji su ga prizivali, podjednako lako i brzo nablizu i nadaleko, i pomagao. Od njegovog lica sijala je svetlost kao od lica Mojsijeva, i on je samom svojom pojavom donosio utehu, tišinu i dobru volju među ljude. U starosti pobole malo i upokoji se u Gospodu, mnogotrudan i mnogoplodan, da se večno veseli u Carstvu nebeskom produžujući da čudesima na zemlji pomaže vernima i proslavlja Boga svoga. Upokojio se 6. decembra 343. godine (v. 9. maj).