Gurije i Samon behu ugledni građani edeski. U vreme jednog gonjenja hrišćana oni se skloniše van grada i življahu u postu i molitvi hrabreći pravoverne, koji njima priticahu za savet. No behu uhvaćeni i pred sudiju izvedeni. Sudija im pripreti smrću, ako se ne pokore naredbi carskoj o poklonjenju idolima. Odgovoriše mu sveti mučenici Hristovi: „Ako se pokorimo naredbi carskoj, propašćemo, ma nas ti i ne ubio”. Posle ljutih muka behu bačeni u tamnicu, u kojoj ostaše od 1. avgusta do 10. novembra trpeći glad, tamu i teskobu. Tada ponovo behu izvedeni i mučeni; pa kako ostaše nepokolebljivi u veri Hristovoj, behu na smrt osuđeni i mačem posečeni, 322. godine pri opakom caru Likiniju. Docnije i Aviv, đakon edeski, primi muke za Hrista Gospoda svoga, i u plamenu predade duh svoj Bogu. Majka njegova izvadi iz ognja telo njegovo celosno i sahrani u grob zajedno sa svetim Gurijem i Samonom. Кada presta gonjenje, podigoše hrišćani hram u čast tri mučenika, Gurija, Samona i Aviva, i položiše njihove čudotvorne mošti u jedan kovčeg. Od mnogobrojnih čudesa tih divnih svetitelja Božjih jedno je naročito znamenito. Neka udovica u Edesi imaše ćerku devojku, kojom se oženi jedan Got, vojnik iz grčke vojske. Pa kako se majka bojaše da da svoju ćerku u daleku zemlju, to se Got zakle na grobu sveta tri mučenika, da nikakvo zlo neće devojci učiniti nego da će je uzeti za zakonitu ženu, pošto je reče, neženjen. U stvari, on beše ženjen. I kada odvede devojku u svoju postojbinu, držaše je ne kao ženu nego kao robinju, dokle ne umre njegova zakonita žena. Tada on u dogovoru sa ostalim srodnicima svojim zakopa sa mrtvom ženom i svoju živu robinju. Robinja se s plačem moljaše svetim mučenicima, da je spasu. I oni joj se javiše u grobu, uzeše je i trenutno preneše iz Gotske zemlje u Edesu, u svoju crkvu. Sutradan, kada crkvu otvoriše, nađoše devicu kraj groba svetitelja Božjih, i saznaše o čudesnom izbavljenju njenom.