Rođen od blagorodnih roditelja u Samosatu u Siriji. U mladosti priobreo vrlo široko obrazovanje svetsko i duhovno. Muž znamenit kako po učenosti tako i po podvižničkoj strogosti života. Razdav imanje svoje siromašnim, on se izdržavao sastavljanjem poučnih dela, i od toga se kao od nekog rukodelja hranio. Vrlo je veliku uslugu učinio crkvi time što je prema jevrejskom tekstu ispravio mnoga mesta u Svetom Pismu, koja jeretici, shodno svome naopakom učenju, behu iskvarili. Zbog učenosti i duhovnosti bi rukopoložen za prezvitera u Antiohiji. U vreme Maksimijanovog gonjenja, kada mučeni behu sveti Antim Nikomidijski i sveti Petar Aleksandrijski, bi i sveti Lukijan u spisku onih, koje car željaše pogubiti. Lukijan izbeže iz grada i sakri se, ali ga prokaza neki zavidljivi jeretički sveštenik Pankratije. U to vreme gonjenje beše užasno. Ni mala deca ne behu pošteđena. Dva dečaka, koji ne hteše jesti od idolskih žrtvi, behu bačeni u vrelo kupatilo, gde u mukama predadoše duše svoje svete Bogu. Neka učenica Lukijanova, po imenu Pelagija, da bi sačuvala devstvenu čistotu svoju od razvratnih nasilnika, baci se s krova kuće na zemlju i razbi se. Lukijan bi doveden u Nikomidiju pred cara. Usput savetima svojim uspe da obrati u veru Hristovu četrdeset vojnika. I svi mučenički skončaše. Posle ispitivanja i bijenja sveti Lukijan bi bačen u tamnicu, gde bi mučen glađu. „On je prezreo glad”, piše Jovan Zlatousti o svetom Lukijanu, „prezrimo i mi raskoš i uništimo vlast čreva da bismo, kada dođe vreme koje od nas zahteva takvog mužestva, budući unapred prigotovljeni pomoću manjih podviga, javili se slavnim u vreme borbe”. Na Bogojavljenje pričesti se u tamnici, i sutradan predade duh svoj Bogu. Postrada 7. januara 311. godine.