Beše oficir – tribun – u rimskoj vojsci u vreme cara Maksimijana. Po rođenju iz Sirije, i sa službom u Siriji. Кada Persijanci ugroziše vojskom Rimsku carevinu, to Andreji bi poverena vojska u borbi protiv neprijatelja. Tom prilikom Andrej bi proizveden za vojvodu – stratilata. Potajni hrišćanin, mada još nekršten, Andrej se pouzda u Boga živoga, i od mnoštva vojnika odabra samo najbolje i pođe u boj. Pred bitku on reče vojnicima svojim, da ako budu svi prizvali u pomoć jedinog istinitog Boga, Hrista Gospoda, neprijatelji će se njihovi kao prah rasprštati ispred njih. I zaista svi vojnici, oduševljeni i Andrejom i njegovom verom, prizvaše u pomoć Hrista i učiniše juriš. Persijska vojska bi satrvena potpuno. Кada se pobedonosni Andrej vrati u Antiohiju, neki zavidljivci ga optužiše kao hrišćanina, i carski namesnik pozva ga na sud. Andrej otvoreno izjavi svoju nepokolebljivu veru u Hrista. Posle ljutih muka namesnik baci Andreja u tamnicu i pisa caru u Rim. Znajući ugled Andrejev u narodu i u vojsci, car naredi namesniku da pusti Andreja u slobodu, no da vreba drugu priliku i drugi razlog (a ne veru) te da ga ubije. Кroz Božje otkrovenje Andrej saznade za tu naredbu carevu, pa uzevši sobom svoje verne vojnike, dve hiljade petstotina devedeset tri na broju, ode s njima u Tars Кilikijski, i tu se svi krstiše od Petra episkopa. Gonjen i tu od carskih vlasti, Andrej se s družinom svojom povuče daleko u planinu jermensku Tavros. Tu u jednom klancu, kada oni behu na molitvi, stiže ih vojska rimska i sve do jednoga poseče. Niko se od njih nije hteo ni braniti, no svi behu željni mučeničke smrti za Hrista. Na tom mestu, gde se izli potokom krv mučenička, izbi ključ lekovite vode, koja isceljivaše od svake bolesti. Petar episkop dođe potajno sa svojim ljudima, i česno sahrani tela mučenika na tom istom mestu. Postradaše svi česno, i uvenčani vencima besmrtne slave preseliše se u carstvo Hrista Boga našega.