Beše Ipolit vojenačalnik i nadzornik tamnica u Rimu; rođen i vaspitan kao neznabožac. Кada sveti Lavrentije arhiđakon bi bačen u tamnicu, Ipolitu beše naređeno od cara, da naročito bdi nad ovim sužnjem. Ipolit svojim očima vide, kako Lavrentije povrati vid slepom Lukiliju, i kako isceli mnoge druge bolesnike, pa poverova u Hrista. Кada ga Lavrentije krsti, Ipolit imaše viđenje nebesno, i reče: „Videh nevine duše u velikoj radosti” (tj. na nebesima). Tada uze on Lavrentija u svoj dom, te mu on krsti svu čeljad, koje beše, sa starom dadiljom Кonkordijom, devetnaest na broju. Кada Lavrentije bi ubijen za Hrista, Ipolit noću uze telo mučenikovo, zavi u plaštanicu i česno sahrani. No to nekako dođe do ušiju cara Dekija, i treći dan po smrti Lavrentijevoj Ipolit bi uhvaćen i izveden pred cara, pa pošto se ne hte odreći vere istinite, bi bijen kamenjem po ustima. Potom car naredi da ga razdenu naga i šibaju. Nag pred carem reče Ipolit caru: „Nisi me razdenuo nego si počeo da me odevaš!” Tada ga protegoše po zemlji i šibahu nemilosrdno, a Ipolit samo vikaše: „Hrišćanin sam!” Čuvši car da su i Ipolitovi domaći svi hrišćani, naredi da se svi dovedu. Stara Кonkordija reče: „Mi više želimo s našim gospodarem česno umreti u veri Hristovoj, nego li beščasno s vama nečastivim živeti”. Ona prva bi ubijena, a za njom i ostalih osamnaest, sve na oči Ipolitove. Najzad Ipolita vezaše za divljeg konja i vukoše tamo i ovamo dokle mučenik dušu svoju ne predade Bogu.