Veliko gonjenje hrišćana beše za vreme cara Dekija. Sam car dođe u Efes, i tu priredi hučno i bučno praznovanje u čast mrtvih idola, ali i grozan pokolj hrišćana. Sedam mladića, vojnika, uzdržaše se od skvernog žrtvoprinošenja, i usrdno se moljahu Bogu jedinome da spase rod hrišćanski. Oni behu sinovi najuglednijih starešina efeskih, i njihova imena behu: Maksimilijan Jamvlih, Martinijan, Jovan, Dionisije, Ekzakustodijan i Antonin. Кada i oni behu optuženi kod cara, oni se skloniše na jedno brdo iza Efesa, zvano Ohlon, i tu se skriše u nekoj pećini. Кad to car sazna, naredi, da se pećina zazida. Bog pak po dalekosežnom promislu Svome pusti na mladiće jedan čudnovat i dugotrajan san. Carski dvorjani, Teodor i Rufin, potajni hrišćani, dadoše uzidati i jedan kovčežić od bakra sa olovnim pločama, na kojima behu ispisana imena ovih mladića i njihova mučenička smrt u vreme cara Dekija. Prošlo je od tada preko dvesto godina. U vreme cara Teodosija Mlađeg (408-450) nasta veliki spor oko vaskrsenja mrtvih. Jer behu neki što posumnjaše u vaskrsenje. I car Teodosije beše u velikoj žalosti zbog toga spora među vernim; i moljaše se Bogu car, da bi Bog nekim načinom objavio istinu ljudima. U to vreme bure u crkvi, čobani nekog Adolija, koji posedovaše brdo Ohlon, počeše praviti torove za ovce, i uzimahu kamen po kamen od one pećine. Tada se otroci probudiše od sna, mladi i zdravi kakvi su i zaspali. I to se čudo razglasi na sve strane, te i sam Teodosije dođe sa velikom svitom i s umiljenjem razgovaraše s mladićima. Posle nedelju dana oni ponovo zasnuše snom mrtvim, da čekaju opšte vaskrsenje. Car htede da položi tela njihova u zlatne kovčege, ali mu se oni na snu javiše i rekoše mu, da ih ostavi na zemlji kako su bili i polegali.