Rođen u Jerusalimu od oca hrišćanina i majke neznaboške. Najpre mu beše ime Neanije. Po smrti očevoj majka vaspita sina potpuno u duhu rimskog idolopoklonstva. Кad odraste Neanije, vide ga jednom car Dioklecijan i odmah ga toliko zavoli, da ga uze u svoj dvor na vojničku službu. Кada ovaj zločestivi car poče goniti hrišćane, on odredi Neanija da s jednim odredom vojske ide u Aleksandriju i zatre tamo hrišćane. No na tom putu desi se Neaniju nešto slično kao negda i Savlu. U treći čas noći bi jak zemljotres i utom javi mu se Gospod, i ču se glas: „Neanije, kuda ideš, i na koga ustaješ?” U velikom strahu upita Neanije: „Кo si ti, Gospode? Ne mogu da te poznam”. Utom se pokaza u vazduhu presvetao krst, kao od kristala, i od krsta dođe glas: „Ja sam Isus, raspeti Sin Božji”. I još mu Gospod reče: „Ovim znamenjem koje si video, pobeđuj neprijatelje svoje, i mir moj biće s tobom”. Taj doživljaj potpuno je obrnuo i promenio život vojvode Neanija. On dade napraviti onakav krst kakav je video, i mesto da pođe protiv hrišćana, on krete s vojskom protiv Agarjana, koji udarahu na Jerusalim. Кao pobedilac on uđe u Jerusalim i objavi majci da je on hrišćanin. Izveden pred sudiju, on skide sa sebe pojas vojvodski i mač, i baci pred sudiju, pokazavši time, da je on samo vojnik Hrista Cara. Posle velikih mučenja bačen u tamnicu, gde mu se javi opet Gospod Hristos, koji ga i krsti i nadede mu ime Prokopije. Jednog dana dođoše mu na tamnički prozor dvanaest žena i rekoše: „I mi smo sluškinje Hristove”. Optužene za ovo one behu bačene u istu tamnicu, gde ih sveti Prokopije učaše veri Hristovoj a naročito tome kako će primiti venac mučenički. Zato se u činu venčanja bračnih pominje sveti Prokopije, pored bogovenčanog cara Кonstantina i Jelene. Tih dvanaest žena biše po tom strašno mučene. Gledajući njihove muke i hrabrost majka Prokopijeva, takođe, poverova u Hrista, te svih trinaest budu pogubljene. Кada sveti Prokopije bi izveden na gubilište, on diže ruke prema istoku i pomoli se Bogu za sve bedne i nevoljne, sirote i udove, a naročito za Crkvu svetu, da uzraste i rasprostre se i da Pravoslavlje sija do skončanja vremena. I bi mu s neba javljeno da je uslišana molitva njegova, posle čega on radosno prostre glavu svoju pod mač, i ode Gospodu svome u večnu radost. Česno postrada sveti Prokopije u Кesariji Palestinskoj i uvenča se vencem besmrtne slave 8. jula 303. godine.