Misirac rodom i učenik svetog Antonija. Po smrti velikog učitelja svoga sveti Sisoje nastani se na pustinjskoj gori, zvanoj Antonijeva, na kojoj se i Antonije ranije podvizavao. Teškim trudovima nad samim sobom toliko ukroti sebe, da beše krotak i nezlobiv kao jagnje. Zato mu Bog dade veliku blagodat, da mogaše isceljivati bolesnike, izgoniti nečiste duhove, i mrtve vaskrsavati. Šezdeset godina podvizavaše se Sisoje u pustinji, i beše kao izvor žive mudrosti za sve monahe i mirjane koji dolažahu njemu za savet. Pred smrt zasija mu se lice kao sunce. Monasi stajahu oko njega i divljahu se toj pojavi. A kada svetitelj ispusti svoju dušu, sva odaja ispuni se divnim blagouhanjem. Upokojio se u dubokoj starosti, 492. godine. Sveti Sisoje učio je monahe: „Ma kakvo iskušenje da se dogodi čoveku, čovek treba da se preda volji Božjoj i da prizna, da se iskušenje dogodilo zbog greha njegovih. Ako li se što dobro dogodi, treba govoriti da se dogodilo po Promislu Božjem”. Monah pitao Sisoja: „Кako ću ugoditi Bogu i spasti se?” Svetitelj odgovori: „Ako želiš ugoditi Bogu, istupi iz sveta, odeli se od zemlje, ostavi tvar, pristupi ka Tvorcu, sjedini se s Bogom molitvom i plačem, i naći ćeš pokoj u ovom veku i u onom”. Monah pitao Sisoja: „Кako dostići smernost?” Svetitelj odgovori: „Кada se neko izvežba da priznaje svakoga čoveka boljim od sebe, time zadobija smernost”. Amon se žalio Sisoju, kako ne može da upamti pročitane mudre izreke, da bi ih mogao ponoviti u razgovoru s ljudima. Svetitelj mu odgovori: „To nije nužno. Nužno je zadobiti čistotu uma i govoriti iz te čistote položivši nadu na Boga”.