Bezmezdni lekari i čudotvorci. Ova dvojica svetitelja behu rođena braća, rodom iz Rima, kao deca kršteni i u hrišćanskom duhu vaspitani. Imađahu veliku blagodat od Boga, da leče ljude i životinje od svake bolesti i muke, i to obično polaganjem ruku. Za svoj trud nisu tražili nikakve nagrade, samo su zahtevali od bolesnika da veruju u Hrista Gospoda. Nasledivši veliko imanje, oni su ga milostivo razdavali bednim i nevoljnim. U to vreme carovaše u Rimu car Кarin. Pred njega dovedu gonitelji Hrišćanstva ovu svetu braću, okovanu u lance. Posle dugog ispitivanja car im naredi da se odreknu Hrista i prinesu žrtve idolima. No Кozma i Damjan ne samo ne poslušaše cara nego ga još savetovahu, da on odstupi od mrtvih idola i da prizna jedinoga istinitoga Boga. „Naš Bog nije stvoren, no On je Stvoritelj svega, a tvoji su bogovi izmišljotine ljudske i delo ruku umetnika. I kad ne bi bilo umetnika da vam naprave bogove, vi se ne biste imali kome klanjati”. Posle čuda učinjenoga nad samim carem – jer ga čudesno isceliše od teškog neduga – car i sam izjavi svoju veru u Hrista i otpusti braću svetu s mirom. I oni produžiše slaviti Hrista Boga i isceljivati bolne, i behu sami od naroda proslavljani na sve strane. Pozavidi im na slavi neki lekar, negdašnji učitelj njihov, i pod izgovorom da beru lekovite trave, izvede ih u planinu i pobi kamenjem. Česno postradaše za veru Hristovu 284. godine. Njihov spomen posta trajan u crkvi na zemlji, a njihove duše preseliše se u carstvo Gospoda, da večno žive u slavi i radosti.