Ovaj svetitelj rođen bi od bogatih i znamenitih roditelja u starome Rimu, gde izuči sve svetsko znanje toga vremena, a posveti se naročito nauci lekarskoj. Beše Sampson lekar milosrdan i bezmezdan, i davaše bolesnicima lekove i za telo i za dušu, savetujući svakoga da ispunjava propise vere hrišćanske. Potom se preseli u Carigrad, gde življaše u jednom malenom domu, iz koga rasipaše na sve strane, kao sunce zrake svetlosti, milostinju, utehu, savet, nadu, lek i, uopšte, pomoć bespomoćnim, i duhovnu i telesnu. Ču patrijarh za visoke vrline ovoga čoveka i rukopoloži ga za sveštenika. U to vreme razboli se car Justinijan Veliki, i bolest njegova, po uveravanju svih lekara, beše neisceliva. Tada se car pomoli Bogu, s velikim usrđem, i Bog mu otkri u snu, da će ga Sampson isceliti. I zaista, kada car saznade za Sampsona, dozva ga u svoj dvor, i samo što starac stavi svoju ruku na bolno mesto, car ozdravi. Pa kad mu car nuđaše golemo blago za to, Sampson se zahvali i ne hte ništa primiti govoreći caru: „O care, imadoh ja i zlata i srebra i ostalog imanja, no sve ostavih radi Hrista, da bih dobio večna blaga nebeska”. No kad car nastojavaše da mu nešto učini, Sampson sveti zamoli cara, da mu sazida jedan dom za uboge. U tome domu Sampson je služio ubogim kao roditelj deci svojoj. Milost prema ubogim i nemoćnim bila mu je kao prirodna. Najzad ovaj sveti čovek, sav ispunjen silom i dobrotom nebeskom, upokoji se mirno 27. juna 530. godine i bi sahranjen u crkvi svetog mučenika Mokija, njegovog srodnika. Po upokojenju svome Sampson se više puta javljao onima koji su ga na pomoć prizivali.