Blagorodnog, senatorskog porekla; živeo u Tarsku Кilikijskom, postradao u vreme Dioklecijanovo. Iako mu beše tek osamnaest godina od rođenja kada bi podvrgnut istjazavanju za veru, sveti Julijan beše već dovoljno vaspitan i utvrđen u hrišćanskom blagočešću. Celu godinu vodao ga je namesnik carski za sobom iz grada u grad, sve mučeći ga i sve nagovarajući, da se odrekne Hrista. Majka Julijanova sledovaše izdaleka svome sinu. Кada je namesnik uhvati i posla da usavetuje svoga sina, da se odrekne Hrista, ona tri dana govoraše u tamnici svome sinu suprotne savete, učeći ga i hrabreći da ne klone duhom, no da s blagodarnošću Bogu i smelošću ide na smrt. Mučitelji zašiju tada Julijana u vreću s peskom i sa skorpijama i zmijama, pa bace u more, a i majka Julijanova umre na mukama. Mošti njegove izbace talasi na obalu, i verni prenesu ih u Aleksandriju i česno sahrane 290. godine. Docnije te mošti budu prenete u Antiohiju. Sam sveti Jovan Zlatoust docnije držao je pohvalnu reč svetom mučeniku Julijanu. „Iz usta mučenika”, rekao je Zlatoust, „ishodio je sveti glas, i zajedno s glasom izlivala se svetlost jasnija od sunčanih zraka”. I još: „Uzmi koga bilo, sumašedšeg i besnog, i privedi ovome svetome grobu, gde su mošti mučenikove, i videćeš, kako će on (demon) nepremeno iskočiti i pobeći kao od palećeg žara”. Iz ovih reči jasno je, kako su se mnogobrojna čudesa morala dešavati na grobu svetog Julijana.