Životopis ove divne svetiteljke napisao je sv. Sofronije, patrijarh jerusalimski. Neki jeromonah, starac Zosima, udalji se jednom uz Časni Post u zajordansku pustinju za dvadeset dana hoda. Najednom on ugleda jedno ljudsko biće, suha, naga tela, i kose bele kao sneg, koje nagne bežati od pogleda Zosimovog. Starac je dugo trčao, dok ono biće ne prileže u jednom potoku i ne viknu: „Avvo Zosime, prosti mi radi Gospoda, ne mogu ti se obratiti, jer sam žena naga!” Tada joj Zosim dobaci svoju gornju haljinu; ona se ogrnu i javi mu se. Ustrašen beše starac čuvši svoje ime iz usta te žene nepoznate. Posle dugog navaljivanja, njegovog žena mu ispriča svoje žitije. Ona beše rođena u Misiru, i od dvanaeste svoje godine poče živeti razvratno u Aleksandriji, i provede u razvratu punih sedamnaest godina. Gonjena bludnim ognjem telesnim ona sede jednoga dana na lađu, koja plovljaše ka Jerusalimu. Prispev u Sveti Grad htede i ona ući u crkvu da se pokloni Časnom Кrstu, ali je neka nevidljiva sila zadržavaše i ne davaše joj ući. U velikom strahu pogleda ona u ikonu Presvete Bogorodice u pritvoru i moljaše se Njoj, da joj dopusti ući i celivati Časni Кrst ispovedajući grešnost i nečistoću svoju, i obećavajući da će posle poći tamo kamo je Sveta Prečista bude uputila. Tada joj bi dopušteno ući u crkvu. Pošto celiva krst, izađe ponovo u pritvor crkve pred ikonu i zahvali se Bogorodici, no u tom ču glas: „Ako pređeš Jordan, naći ćeš dobar mir!” Ona odmah kupi tri hleba i krenu za Jordan gde stiže istog večera. Sutradan se pričesti u manastiru svetog Jovana i pređe reku. I prožive u pustinji čitavih četrdeset osam godina, u prevelikim mukama, u strahu, u borbi sa strasnim pomislima kao sa divljim zverovima. Hranila se zeljem. Posle toga kada stajaše na molitvi, vide je Zosim kako stoji uzdignuta na vazduhu. Ona ga zamoli da joj iduće godine donese Pričešće na obalu Jordana, a ona će doći da se pričesti. Iduće godine Zosima dođe s Pričešćem uveče na obalu Jordana, no čuđaše se, kako će svetiteljka preći Jordan. Utom vide prema mesečini da ona dođe reci, prekrsti reku, i pođe po vodi kao po suhu. Кad je pričesti, ona ga zamoli da iduće godine dođe u onaj isti potok gde su se prvo videli. Zosima ode i nađe telo njeno mrtvo na onom mestu, i više glave na pesku napisano: „Pogrebi, avvo Zosime, na ovom mestu telo smerne Marije, predaj prah prahu, prestavila sam se 1. aprila u samu noć spasonosnog Hristovog stradanja po pričešću Božestvenih Tajni”. Iz ovoga napisa dozna Zosima, prvo, njeno ime, i drugo, i strašno čudo, da je ona prošle godine one iste noći kad se pričestila, stigla u taj potok, do koga je on morao putovati dvadeset dana. I tako Zosima sahrani telo čudesne svetiteljke Marije Egipćanke. A kada se vrati u manastir, ispriča celu istoriju njenoga života i čudesa, koja je on lično video od nje. Tako Gospod zna da proslavi pokajane grešnice. Sveta Marija spominje se još i pete nedelje Časnog Posta. Crkva je ističe vernim u te posne dane kao uzor pokajanja. Upokojila se oko 530. godine.