Svi postradaše u Kesariji Palestinskoj od kneza Urbana, u vreme cara Dioklecijana. Svi sedmorica, osim Agapija, behu sasvim mladi ljudi, a ne behu još hrišćani. Niti se ikad krstiše vodom. Ali njihovo krštenje bi krvlju. Jednog dana gledahu ovih sedam mladića kako muče hrišćane, jedne na ognju, druge na vešalima, treće pred zverovima, pa videći s kakvim trpljenjem hrišćani podnose sve muke, raspališe se revnošću za Hrista, vezaše sami sebi ruke naopako i tako vezani dođoše pred Urbana govoreći: i mi smo hrišćani! Laske i pretnje Urbanove ostaše uzaludne. Mladićima se pridruži i ugledni građanin toga grada, Agapije, koji je i dotle dosta stradao za Hrista, i stane još većma raspaljivati u njima veru i ljubav ka Gospodu. Svi behu mačem posečeni 303. godine i preseliše se u dvore Cara Nebesnoga.