Svi ovi behu vojnici u rimskoj vojsci no verovahu tvrdo u Gospoda Isusa. Кada nasta gonjenje u vreme Likinija, oni biše izvedeni na sud pred vojvodu, i ovaj im zapreti oduzeti čast vojničku, na što odgovori jedan od njih, sveti Кandid: „Ne samo čast vojničku, no i tela naša uzmi od nas; ništa nam nije draže i česnije od Hrista Boga našega”. Posle toga naredi vojvoda slugama da kamenjem biju svete mučenike. No kada sluge bacahu kamenje na hrišćane, kamenje se vraćaše i padaše na njih same, te ljuto ih izudara. Jedan kamen pade vojvodi na lice i skrši mu zube. Mučitelji, ljuti kao zverovi, vezaše svete mučenike i baciše ih u jezero, i postaviše stražu unaokolo, da nijedan ne izađe. Beše strašan mraz, i jezero se leđaše okolo tela mučeničkih. Da bi muke bile jače, mučitelji zagrejaše i osvetliše kupatilo ukraj jezera, na dogled zamrznutim stradalcima, ne bi li kako prelestili koga od njih da se odrekne Hrista i prizna idole rimske. Zaista, jedan se prelesti, izađe iz vode i uđe u kupatilo. No gle, noću pade neobična svetlost s neba, koja razgreja vodu u jezeru i tela mučenika, a s tom svetlošću spustiše se s neba tridesetdevet venaca na glave njihove. To vide jedan stražar s obale, pa se svuče, ispovedi ime Gospoda Isusa, i uđe u jezero, da bi se on udostojio onog četrdesetoga venca mesto izdajnika. I zaista, na njega siđe taj poslednji venac. Sutradan iznenadi se ceo grad kad vide mučenike žive. Tada zle sudije narediše te im prebiše goleni, i baciše tela njihova u vodu, da ih hrišćani ne uzmu. Trećega dana javiše se mučenici mesnom episkopu Petru i pozvaše ga da sabere po vodi i izvadi mošti njihove. Izađe episkop po tamnoj noći sa klirom svojim, i videše na vodi gde se svetle mošti mučeničke. I svaka kost koja beše odvojena od tela njihovih, ispliva na površinu i svetljaše se kao sveća. Pokupiše ih i česno sahraniše. A duše ovih mučenika odoše Gospodu Isusu, namučenom za sve nas, i vaskrslom sa slavom. Česno postradaše i neprolaznom slavom se uvenčaše 320. godine.