Vrlo ugledan vlastelin u Carigradu među vlastelom i dvorjanima cara Teodosija Mlađega. Zagrejan ljubavlju Hristovom, Aksentije se zamonaši i prebivaše još ne dugo vreme u Carigradu. Кada se počeše o njemu pohvale govoriti, on pobeže od ljudskih pohvala i nastani se na jednoj gori blizu Halkidona, koja se posle prozva Aksentijeva gora. Ne ostvari mu se želja da ostane tu zauvek skriven od ljudi, jer nađoše ga čobani i razglasiše ga. I počeše k njemu dovoditi bolesnike na isceljenje. I on isceli mnoge. Slepome povrati vid, gubave očisti, pomazav ih jelejem, tako i uzetoga podiže, i mnoge demonijake oslobodi demona. Sve je to za divljenje, ali je njegova smernost još za veće divljenje. Кad god su ga molili da nekoga isceli, on se branio rečima: i ja sam čovek grešan! No prinuđen mnogim molbama on je pristupao isceljenju na sledeće načine: ili je pozivao sve prisutne da se s njim zajedno pomole Bogu za bolesnika; ili je prvo utvrđivao veru u ljudima, pa onda im govorio, da će im Bog dati po veri; ili je govorio nad glavom bolesnikovom: isceljuje te Gospod Isus Hristos! To je sve činio, samo da se ne bi čudotvorstvo pripisivalo njemu nego Bogu Svemogućem. Učestvovao na IV vaseljenskom saboru u Halkidonu i silno štitio Pravoslavlje od jeresi Evtihijeve i Nestorijeve. U dubokoj starosti uze Gospod njegovu mladu dušu k Sebi 470. godine, a staro telo osta na zemlji, od koje je i sazdano.