Ugledni i bogati Carigrađani, Ksenofont i Marija, življahu životom bogougodnim i svu pažnju posvećivahu hrišćanskom vaspitanju sinova svojih. Kada im sinovi porastoše, poslaše ih na nauke u Virit (Bejrut); no dogodi se, da bura potopi lađu. Promislom pak Božjim Jovan i Arkadije budu nekako spaseni i talasima izbačeni na obalu, ali na dva razna mesta, tako da svaki mišljaše za drugoga da je potonuo. Iz tuge jedan za drugim oni se oba zamonaše u dva razna manastira. Posle dve godine ožalošćeni njihovi roditelji dođu u Jerusalim na poklonjenje svetinjama. Tamo pomoću prozorljivosti jednoga duhovnika sastanu se najpre brat s bratom, a potom i roditelji s decom svojom. Iz blagodarnosti prema Bogu Ksenofont i Marija razdadu sve svoje imanje siromasima, a oni se oboje zamonaše. Dirljiva istorija ove četiri svete duše jasno pokazuje kako Gospod divno rukovodi sudbom onih, koji u Njega veruju; kako popušta na njih muku i žalost, da bi ih posle, još većma ojačane u veri, uveo u što veću radost. Živeli i upokojili se u Gospodu u V veku.