Rođena u Solunu od roditelja uglednih i bogatih, i vaspitana u veri Hristovoj. Osta rano siroče, i sva se predade bogomisliju i molitvi u domu svome. Oduševljena ljubavlju Hristovom često govoraše: „O lažni živote mladih, jer ili sablažnjavaš, ili se sablažnjavaš. Bolja je starost, no, ah, tuga me obuzima zbog dužine vremena, koja me deli od nebesnih”. Potom prodade sve svoje imanje i razdade niščim, a sama življaše od truda ruku svojih. Držaše strogi post, spavaše vrlo malo i neprestano suze prolevaše na molitvi. Кada bi je san savlađivao, ona govoraše sebi: „Opasno je spavati kada neprijatelj moj bdi”. U to vreme izdade opaki car Maksimijan proglas, da svak može ubiti hrišćanina gde vidi i sretne, bez suda i osude. Jednom izađe ova sveta devojka na ulicu, da ide u crkvu. Tog dana beše neznabožački praznik sunca. Neki vojnik vide je krasnu u licu, pa joj priđe s nečistom željom i upita je za ime. Ona se prekrsti krstom i reče mu: „Sluškinja sam Hristova, i idem u crkvu”. Кada joj drski vojnik priđe bliže i poče joj bezumno govoriti, ona ga odgurnu i pljunu mu u lice. Vojnik je udari mačem ispod rebara i probode. Postrada ova sveta devica 298. godine i bi od hrišćana česno pogrebena, a od Boga u Carstvu nebeskom vencem slave uvenčana. Nad njenim grobom bi podignuta crkva.