U vreme opakog cara Maksimijana Herkula cvetaše vera hrišćanska u Nikomidiji i uvećavaše se iz dana u dan. Jednom car baveći se u tome gradu, saznade o množini hrišćana i napredovanju crkve hrišćanske, pa se ogorči veoma i smišljaše plan, kako da ih sve pogubi. U tom se približi praznik Roždestva Hristova, i car saznavši da se svi hrišćani o tom prazniku skupljaju u crkvu, naredi, da se toga dana crkva opkoli vojskom i zapali. Кada se svi hrišćani sabraše u crkvu, posle pola noći, i počeše toržestveno praznovanje, vojnici okružiše crkvu, da ne puste nikoga van, i carev izaslanik uđe u crkvu i objavi hrišćanima carevu zapovest, da odmah ili prinesu žrtvu idolima ili svi da budu sažeženi. Tada arhiđakon, junački vojnik Hristov, raspali se revnošću božanskom, pa poče hrabriti narod podsećajući verne na tri otroka u peći vavilonskoj. „Pogledajte, braćo”, reče, „na žrtvenik u oltaru Gospodnjem i razumite, da se na njemu sada za nas žrtvovao Gospod i Bog naš istiniti; pa zar mi da ne položimo za njega duše naše na mestu ovom svetom!” Narod se oduševi da umre za Hrista, i svi koji behu oglašeni, krstiše se i miropomazaše. Vojnici tada zažegoše crkvu sa svih strana, i hrišćani, dvadeset hiljada njih na broju, sagoreše u plamenu pevajući slavu Božju. Za pet dana potom goraše crkva, i dim neki dizaše se iz nje s opojnim i divnim mirisom, i neka čudna zlatozarna svetlost pokazivaše se na tom mestu. Tako slavno skončaše mnogobrojni ljudi i žene, devojke i deca, i primiše venac večne slave u Carstvu Hristovom. Postradaše i proslaviše se 302. godine.