I Mina i Ermogen behu Atinjani rodom. Obojica življahu u Carigradu budući u velikoj časti i kod cara i kod naroda. Mina beše poznat zbog velike učenosti i krasnorečivosti, i spolja držaše se kao neznabožac, u srcu, pak, beše ubeđeni hrišćanin. Ermogen beše eparh carigradski, i držaše se neznaboštva spolja i iznutra, premda beše milosrdan i činjaše mnoga dobra dela. Кada buknu neka raspra između hrišćana i neznabožaca u Aleksandriji, car Maksimin posla Minu, da utiša metež i da hrišćanstvo istrebi iz toga grada. Mina ode i uspostavi mir, no objavi sebe hrišćaninom, i obrati mnoge neznabošce u veru pravu rečitošću i čudesima mnogim. Čuvši za ovo, car posla Ermogena, da Minu kazni i hrišćanstvo uguši. Ermogen izvede Minu na sud, odseče mu stopala i jezik, i izbode oči, pa ga onda baci u tamnicu. U tamnici Mini se javi sam Gospod Isus, isceli i uteši Svoga stradalca. Videvši Minu, čudesno isceljena, Ermogen se krsti i poče propovedati silnu veru Hristovu. I bi Ermogen postavljen za episkopa u Aleksandriji. Tada razjareni Maksimin sam ode u Aleksandriju i stavi Minu i Ermogena na velike muke, koje oni hrabro izdržaše, pomagani blagodaću Božjom. Videći hrabrost ovih Hristovih vojnika i čudesa Božja na njima, javi se pred sudilištem Evgraf, tajnik i prijatelj svetog Mine, i viknu caru u lice; „I ja sam hrišćanin!” Car se zbesi, trže mač i poseče svetog Evgrafa. Potom naredi nečestivi car, te dželati mačem posekoše svete Minu i Ermogena. Njihove svete mošti, bačene su u more, čudesnim načinom doploviše u Carigrad, gde ih episkop, kome se u snu o tome javi, svečano dočeka i česno sahrani.