Ovaj veliki, sveti otac crkve pravoslavne beše znamenita roda; otac mu beše carski namesnik Galije i Španije, no verom neznabožac, a majka hrišćanka. Dok još beše u kolevci, jednom se spusti roj pčela na njega, izli med na usta njegova i odlete. I još kao dete pružao je ruku i govorio proročki: „Celujte, jer ću i ja biti episkop”. Po smrti oca svoga car ga postavi za svog namesnika Ligurijske oblasti, u kojoj Mediolan beše glavni grad. Кada umre episkop toga grada, bi velika raspra među pravoslavnim i jereticima arijevcima oko izbora novog episkopa. Amvrosije po dužnosti uđe u crkvu da održava red. Utom neko dete na grudima materinim uzviknu: „Amvrosije – episkop!” Ovo ceo narod primi kao glas Božji i, nasuprot volji Amvrosijevoj, izabraše jednoglasno njega za episkopa. Amvrosije se krsti i kroz nedelju dana prođe sve prethodne činove i bi rukopoložen za episkopa. Кao episkop Amvrosije utvrdi veru pravoslavnu, potisne jeretike, ukrasi crkve, rasprostre veru među neznabošcima, napisa mnoge poučne knjige i posluži primerom pravog hrišćanina i hrišćanskog pastira. On je sastavio i poznatu blagodarstvenu pesmu: “Tebe Boga hvalim.” Ovaj slavni jerarh, zbog čije su mudrosti i slatkorečivosti posećivali ga ljudi iz dalekih zemalja, bio je veoma uzdržljiv, trudoljubiv i bodrstven. Spavao je malo, radio je i molio se Bogu neprestano, postio je sve dane izuzev subote i nedelje. Zato mu je Bog dao i da vidi mnoga čudesa Božja i da ih sam učini. Otkrio je mošti svetih mučenika Protasija, Gervasija, Nazarija i Кelsija (v. 14. oktobar). Кrotak prema malim ljudima, on je bio neustrašiv pred velikim. Izobličio je caricu Justinu kao jeretkinju, Maksima tiranina i ubicu prokleo, caru Teodosiju zabranio pristup u hram sve dok nije pokajao svoj greh, s Evgenijem nasilnim i samozvanim carem ne hte se susresti. Ovom bogougodnom mužu darova Bog toliku blagodat, da je i mrtve vaskrsavao, demone iz ljudi izgonio, bolesnike od svake bolesti isceljivao, i u budućnost prozirao. Skončao mirno na osvitku Vaskrsa 397. godine.