Rođen u Adrijanopolju, gradu paflagonijskom i odmalena predan Bogu na službu. Кao đakon služaše u crkvi pri episkopu Teodoru u tome gradu. No željan usamljeničkog života, molitve i bogomislija, Alimpije se udalji na neko jelinsko groblje van grada, od koga ljudi bežahu kao od strašilišta zbog čestih demonskih priviđenja. Tu on pobode krst, i sazida hram u čast svete Efimije, koja mu se beše javila na snu. Pokraj hrama podiže stolp visok, pope se na nj i provede na njemu u postu i molitvi punih pedeset tri godine. Ni podsmeh ljudi ni zloba demona ne mogahu ga odatle udaljiti niti u nameri njegovoj pokolebati. Naročito od demona pretrpe ovaj svetitelj bezbrojne bede. Ne samo da ga demoni raznim priviđenjima ustrašivahu, nego ga i kamenjem udarahu, i ne davahu mu mira ni danju ni noću kroz dugo vreme. No Alimpije mužestveni ograđivaše sebe od demonske sile krsnim znamenjem i imenom Isusovim. Najzad ga pobeđeni demoni ostaviše i pobegoše, a ljudi počeše poštovati i dolaziti mu radi molitve, utehe, pouke i isceljenja. Okolo njegovog stolpa podigoše se dva manastira, s jedne strane muški a s druge ženski. U ženskom manastiru življahu i mater njegova i sestra. Sveti Alimpije rukovođaše monahe i monahinje sa svoga stolpa primerom i rečima i sijaše svima kao sunce sa nebesa ukazujući put ka spasenju. Toliku blagodat imaše ovaj ugodnik Božji, da ga često obasjavaše nebeska svetlost, i nad njim se uzdizaše do nebesa stub od te svetlosti. Beše Alimpije divan i moćan čudotvorac, kako za života tako i po smrti. Poživevši stotinu godina upokoji se 640. godine u vreme cara Iraklija. Od njegovih svetih moštiju sačuvana je glava u Кutlomuškom manastiru u Svetoj Gori.