Misirac po poreklu i vojnik po zanimanju sveta Mina, kao istiniti hrišćanin, ne mogaše gledati odvratno žrtvoprinošenje idolima, te napusti i vojsku, i grad, i ljude, i sve, pa ode u pustu planinu. Jer lakše beše svetom Mini živeti s divljim zverovima negoli s ljudima neznabožnim. Jednog dana prozre sveti Mina iz daljine neznabožačko praznovanje u gradu Кatuaniji, pa se spusti u grad, i pred svima objavi svoju veru u Hrista Boga živog a izobliči idolopoklonstvo i neznaboštvo kao laž i mrak. Кnez grada toga, neki Piros, upita Minu ko je i šta je. Odgovori mu svetitelj: „Otadžbina mi je Misir, ime mi je Mina, bio sam oficir, no videći idolopoklonstvo, odrekoh se vaših počasti. Sad dođoh da pred svima objavim Hrista moga kao Boga istinoga, da bi i Ovaj mene objavio kao Slugu Svoga u Carstvu nebeskom”. Čuvši ovo, Piros stavi Minu svetoga na velike muke. Šibahu ga, strugahu gvozdenim četkama, opaljivahu svećama, i mučahu raznim drugim mukama, pa ga najzad mačem posekoše. Telo mu baciše u oganj, da ga ne bi hrišćani uzeli, no hrišćani, ipak, spasoše od ognja neke delove. Te ostatke oni česno sahraniše, a docnije oni behu preneti u Aleksandriju i tamo sahranjeni, i nad njima crkva sagrađena. Postrada sveta Mina oko 304. godine i preseli se u Carstvo Hristovo. No bi i osta veliki čudotvorac u obadva života, i na zemlji i na nebu. Кo god je svetog Minu slavio i na nevolji u pomoć ga sa verom prizivao, tome je on pomogao. Više puta javljao se kao ratnik na konju, da pomogne vernima, ili da kazni neverne.