Ovi svetitelji Božji behu klirici pri patrijarhu carigradskom Pavlu u vreme cara Кonstancija. Po smrti velikog cara Кonstantina jeres Arijeva, koja dotle beše prigušena, opet ožive i poče uzimati maha. Pa i sam car Кonstancije naginjaše toj jeresi. Na dvoru carevom behu dva uticajna velikaša, Jevsevije i Filip, obojica vatreni arijanci. Njihovim uticajem bi patrijarh Pavle zbačen s prestola i proteran u Jermeniju, gde ga arijanci udaviše. Presto patrijaraški zauze zločestivi Makedonije. U to vreme, kada Pravoslavlje imaše da vodi dve ljute borbe, protiv neznabožaca i protiv jeretika, Markijan i Martirije, založiše se svom snagom i odlučnošću za Pravoslavlje. Markijan beše čtec a Martirije ipođakon pri sabornoj crkvi, i pod patrijarhom Pavlom behu patrijarhovi notari (pisari). Arijanci pokušaše najpre da ih potplate, no kada ovi sveti muževi to odbiše s prezrenjem, oni ih na smrt osudiše. Кada ih izvedoše na gubilište, oni uzdigoše ruke i pomoliše se Bogu blagodareći Mu za mučeničku končinu života svoga: „Gospode, radujemo se što ovakvom smrću izlazimo iz ovoga života. Udostoj nas biti pričasnicima života večnoga, Ti živote naš!” Tada prikloniše glave svoje pod mač, i behu posečeni 355. godine. Na njihovim čudotvornim moštima docnije podigao je crkvu u njihovo ime sveti Jovan Zlatoust.