Кao siroče u detinjstvu bi posvojena od nekoga ugledna čoveka i hrišćanina Кlaudija, koji je vaspita kao svoju rođenu kćer. Haritina beše krotka, smerna, poslušna i ćutljiva. Učaše se zakonu Božjem dan i noć, i zavešta se proživeti vek u devstvu kao prava nevesta Hristova. No kako Haritina i druge obraćaše veri Hristovoj, ču za nju namesnik cara Dioklecijana, neki Dometijan, i posla vojnike, te je uzeše od njenoga poočima i izvedoše pred sud. Upita je sudija: „Istina li je, devojko, da si hrišćanka, i da i druge obmanjuješ privodeći ih toj nečestivoj veri?” Odgovori Haritina hrabro: „Istina je, da sam hrišćanka, a laž je, da druge obmanjujem, nego zabludele izvodim na put istine privodeći ih Hristu mojemu”. Zli sudija naredi, te joj kosu ošišaše i žar na glavu posuše. No Božjom silom devica bi sačuvana. Baciše je u more, no Bog je izbavi iz mora. Vezaše je za točak i počeše okretati, ali angel Božji ustavi točak i Haritina osta nepovređena. Tada pakosni sudija posla neke razvratne mladiće, da je oskvrne. Strahujući od beščešća, sveta Haritina pomoli se Bogu, da joj primi dušu pre nego bi oni razvratnici oskvrnili njeno telo devojačko. I dok se klečeći moljaše Bogu, iziđe duša iz nje i preseli se u besmrtno Carstvo Hristovo.