Oboje od plemenitih i bogatih roditelja. Venčani u brak zavetovali se živeti devstveno kao brat i sestra. Razdadu sve svoje imanje sirotinji, a oni se zamonaše, i to Julijan osnuje muški, a Vasilisa ženski manastir. Julijan je imao do deset hiljada monaha, a Vasilisa do hiljadu monahinja. Кada nasta ljuto mučenje hrišćana pod Dioklecijanom, Vasilisa Boga moljaše da se nijedna od njenih monahinja ne ustraši od muka i ne odstupi od vere pravoslavne. Usliši Gospod molitvu dostojne sluškinje Svoje i u toku šest meseci uze k Sebi sve monahinje, redom, pa naposletku i njihovu igumaniju Vasilisu. Pred smrt Vasilisa imala viđenje svojih sestara iz onoga sveta: sve joj se javiše svetle i radosne kao angeli Božji i prizivahu svoju duhovnu majku da im što pre dođe. Julijanov manastir pak bude ognjem sažežen od mučitelja, a Julijan beščovečno mučen i umoren najtežim mukama. U mukama Gospod ga je bodrio i krepio, te je sve junački izdržao, veru održao, i ime Hristovo proslavio. Zajedno s Julijanom posečeni su: sin i žena mučitelja Markijana; Кelasije i Marionila, koji videvši Julijanovo junaštvo u trpljenju muka, obratiše se i sami u veru Hristovu; dvadeset vojnika rimskih; sedam braće iz toga mesta; prezviter Antonije, i neki Anastasije, koga Julijan u vreme mučenja molitvom vaskrse iz mrtvih. Svi česno za Hrista postradaše i građani Carstva nebeskoga postadoše oko 313. godine.