Ovaj „veliki i divni čovek, ako ga je moguće nazvati čovekom,” kako se sveti Zlatoust o njemu izražava, beše arhijerej u Antiohiji u vreme skvernoga cara Numerijana. Ovaj Numerijan zaključi mir sa nekim varvarskim carem, koji beše mnogo blagorodniji i miroljubiviji od Numerijana. U znak svoje iskrene želje za trajnim mirom varvarski car dade svoga maloga sinčića, da bude na dvoru Numerijanovu, i da se tamo vaspita. Numerijan jednoga dana svojom rukom zakla to nevino dete i prinese ga na žrtvu idolima. Još vruć od zločina i nevine krvi ovaj zločinac pod krunom pođe u hrišćanski hram, da vidi šta se tamo radi. Vavila sveti beše s narodom na molitvi, pa ču da dolazi car sa svitom svojom i hoće da uđe u crkvu. Vavila prekide bogosluženje, izađe pred crkvu u reče caru, da on kao idolopoklonik, ne može ući u sveti hram, gde se proslavlja jedini istiniti Bog. Besedeći o Vavili, Zlatoust je rekao: „Кoga bi se drugog u svetu pobojao onaj koji se s takvom vlašću odnosio prema caru?… On je time naučio careve da ne rasprostiru svoju vlast dalje nego što im je od Boga data mera; pokazao je i sveštenim licima kako treba da se koriste svojom vlašću”. Postiđen car vrati se, no smisli osvetu. Sutradan dozva car Vavilu i poče ga koreti i nuditi, da prinese žrtvu idolima, što svetitelj, naravno, odbi napokolebljivo. Tada ga car okova u verige i baci u tamnicu. Isto tako istjazavaše car i tri deteta, Urvana od dvanaest, Prilidijana od devet, i Epolonija od sedam godina. Ovoj deci beše Vavila duhovni otac i učitelj, i ona se ne odvajahu od njega iz ljubavi prema njemu. Behu to sinovi neke čestite hrišćanke Hristodule, koja i sama za Hrista stradaše. Car najpre naredi, te svakom detetu udariše onoliko batina koliko kome godina beše, a potom ih baci u tamnicu, i najzad poseče mačem svu trojicu. Vavila okovan prisustvovaše posečenju dece i hrabraše ih, a potom i sam položi svoju česnu glavu pod mač. Od hrišćana beše sahranjen u verigama, kako je i zaveštao pred smrt, u jednu grobnicu sa tri ona divna otroka. Njihove svete duše odleteše u nebeska naselja, a njihove čudotvorne mošti ostaše vernima na korist kao svagdašnje svedočanstvo njihovog junaštva u veri. Postradali oko 250. godine.